Vaskrs me potiče da razmišljam o Smislu. Na primer o smislu mog učiteljskog poziva. To je nekada bio poziv, učitelj je bio prosvetitelj u skladu sa sobom, sa smislom svog postojanja, svojih darova, dobijenih i razvijenih, vaspitač koji je vaspitanike hranio svojom dobrotom, lepotom i znanjem, u skladu sa svojom ličnošću. I ti vaspitanici su se mogli prepoznati kao različiti među učenicima drugih učitelja. Njemu je učitelj bio taj i taj. Bio je to lični odnos između učenika i učitelja.
Na žalost, danas učitelj nije učitelj. On ne uči decu u skladu sa svojom, autentičnom, ličnošću, u skladu sa sobom. On je samo sprovodilac nastavnog plana i programa rada koji je neko drugi doneo, usvojio i dao mu da radi po njemu. Učitelj je postao službenik, sprovodilac nečije tuđe zamisli i volje. I taj neko, pošto sprovodi njegovu volju u delo, kontroliše ga u svemu tome.
Dakle, ja nisam učitelj. Ja sam službenik koga svako može zameniti u bilo koje doba. Poput šrafa u nekoj mašini. Bezlični čovek koji proizvodi bezlične ljude.
Ima li to smisla?
Jovica Radović
