Rijaliti Srbija
Pregurasmo nekako mnogobrojne majske svetkovine, blagdane i godišnjice, iza nas je i 1. maj Praznik (ne)rada, roštilja i mlakog piva, i Uskrs sa sve išaranim jajima i prekidom posta hvala je Bogu, i Đurđevdan, hajdučki sastanak (a od ustanka – ništa) i obeležavanja godišnjica nepojmljivih tragičnih događaja u OŠ „Ribnikar“ i selima u okolini Mladenovca, Duboni i Malom Orašju, dobili smo i novu vladu, ej bre, nakon skoro šest meseci – malo li je na ovu skupoću (sva sreća pa od Svesrpskog sabora nije bilo ništa jer samo nam je to falilo na ovaj mamurluk), bili smo i veseli i tužni i pijani i malo smo pokisli i sada možemo da se vratimo „onom našem“, našim svakodnevnim aktivnostima ili neaktivnostima, ko kako voli, da radimo od jutra do sutra za male pare, da kukamo i žalimo se na vlast (i na opoziciju), da se svađamo i ljutimo i durimo, da pakujemo kofere (to rade oni kojima je dosta više ove „loše beskonačnosti“ u ovoj zemlji gde je jedan ludak zauzeo sav prostor da ne može da se diše), da trpimo i ponavljamo kao mantru „samo da ne bude gore“…
A biće sve gore, braćo i sestre, to vam je pod garant. Šef kriminalne organizacije koja nam je okupirala državu i naše jedine živote položio je kamen temeljac za Nacionalni stadion koji će koštati kao svetog Petra kajgana i koji nam ne treba ni pod razno u situaciji kada decu lečimo SMS porukama a petina stanovništva živi ispod granice siromaštva, trećina beogradskih opština nema kanalizaciju a gradski prevoz se raspada, seoska domaćinstva odumiru, kovid bolnice zarastaju u korov… i hoćete još, ima toga i previše ali kako kaže naslov jednog novog a dobrog domaćeg filma „Za sada toliko“.
I drugi narodi širom sveta znaju da praznuju i tulumare, da obeležavaju tužne obljetnice sa pijetetom, da daju značaj nekim datumima a da se posle vrate u standardnu kolotečinu sa makar prstohvatom više nečeg pozitivnog, nečeg naučenog iz čega se dobiju pouke za budućnost. Da se ružne stvari ne ponove a da dobre cenimo i više nego što treba jer „od viška glava ne boli“.
Mi, narod ovdašnji, nikada ništa nismo naučili iz svoje burne prošlosti i ogromnog broja grešaka i loših stvari koje smo učinili ili su nama učinjene i zato iste ponavljamo kao đaci ponavljači iznova i opet. Najgori od sve dece za koje je rezervisana „magareća klupa“.
Mi svakog dana u svakom pogledu ne napredujemo, nismo pametniji ni bolji bez obzira na strašna iskustva koja preturamo preko glave, čini se oduvek, srodili smo se sa nasiljem i tako i praznike praznujemo, bez mira i spokoja. I džaba naše mudro rukovodstvo, odnosno onaj Jedan i Jedini, žvalavi po ceo dan o „zlatnom dobu“ i napretku i sve naj naj, otvara, ruši, gradi i krade li krade za sve naše pare jer mu se može, kada je stvarnost potpuno drugačija, a to znači – nimalo ružičasta.
Da većina pučanstva nije u konstantnom stanju što pijanstva, opijenosti i zaluđenosti što mamurluka koji nijedan rasol ne može da popravi oni bi videli šta im se dešava i valjda bi nešto preduzeli tim povodom. Ovako, praznici i godišnjice dođu i prođu a mi se kao društvo ne pomeramo s mesta i ne činimo ništa da nam bude bolje.
Kada kao glasamo većina bira najgore a manjina posle padne u apatiju kao šljiva u govno, pametni zaćute, glupaci govore, viču i deru se na sav glas, fukara se bogati i bahati i evo nas – tu smo gde smo. Kao Titanik, na dnu svega dobrog i ispravnog i normalnog i ljudskog, parije civilizovanog sveta.
Verovatno smo sve to i zaslužili. Izgleda da je naš mamurluk trajno stanje. Možda da od pića izaberemo samo običnu vodu (bar tamo gde je ispravna za piće) pa da odatle počnemo… sa izlečenjem.
Piše: Dragan Karalazić
