- maj 2023.
Naslov knjige Žarka Lauševića od pre 13 godina. Tek sada sam ga razumela… Znala sam da će ove godine 3. maja biti mnogo zapisa, reakcija, filmova, govora na temu prošlogodišnje majske tragedije u Ribnikaru. Zato, pišem 7. maja u 9.24, zato što ne mogu, ne smem i ne želim da zaboravim smrt toliko mladih života, ni 8. maja, ni 10. jula, ni 1. septembra… Ovakvi događaji, ne smeju da se zaborave. Nikada. Dužni smo im sećanja i delanja. 3. maja prošle godine u 9.40. ušla sam na čas u odeljenje. Nismo znali da je minut kasnije počelo streljanje mladosti u Beogradu, bez ikakvog razloga. U 9.15. učenici su mi prekinuli čas i izvestili me da se nešto užasno dešava. Nikada to pre nijedna grupa učenika nije uradila. Videli su na mrežama i nisu mogli da veruju. Da, virili su u mobilni telefon tokom časa…
Dan je prošao u nekoj čudnoj izmaglici, brojke su se menjale, stizali su snimci, potvrde, negiranja, svi smo se zagrcnuli, nisam umela, znala, želela da odgovorim na brojna pitanja, neverice, tuge koje su mi se pakovale u glavi, na telefonima, mrežama. Ne spavaš, zadremaš, razmišljaš, bespomoćnost se ućutkuje, tuga, inat, bes… Kao majka, nisam mogla da sagledam srca i tuge njihovih roditelja, kao profesor, razmišljala sam da se to isto moglo desiti mojim učenicima, meni, njihovim roditeljima.
Napisah neki tužni zapis tog dana na fejsbuku. Bilo je to suviše malo, za on što me je ukopalo i zarobilo. Bila je to samo mrvica mojih ličnih previranja te noći, tog dana. Sutradan, ponovo tragedija… Nismo ni stigli da proživimo sredu, već je četvrtak bio taman i dubok. Znala sam da će ovaj događaj da pokrene mnogo pitanja. Svi su zakazali, porodica, škola, ministarstva, država, ljudi, društvo. Svi su krivi. Smrt deteta je nenadoknadiva. Smrt bez proživljenog života je beskonačna tuga za one koji ostaju i onog koji je otet.
Godinu dana kasnije, pokušavam racionalno da razmotrim i razumem, isključivo iz ugla majke i profesora, šta je to sistem ili država učinila da se ovakva tragedija više ne desi. Osim niza kozmetičkih zahvata (Pravilnik o kriznim situacijama usvojen u vreme tehničke Vlade, nedelja sećanja, puna besmislenih aktivnosti, uvođenje preko 6.000 policajaca u škole…), ništa. Pravilnik, rogobatan, dug i neefikasan, nedelja sećanja uz ozelenjavanje površina, ekološke aktivnosti, dijaloge uz poštovanje, emapatiju, policajci po jedan u školama da se nađe da pozove interventnu jedinicu… Besmisleno.
Nijedan roditelj nikada ne bi smeo da sahrani svoje dete.
Dr Tatjana Marković – Topalović, profesor fizike sa 31 godinom radnog staža u prosveti.
P.S. Mogla sam ovaj da tekst napišem iz nekog političkog ugla u trenutku, kada je „aktuelno“ ali to ne bih bila ja i to nije moja misija. 31 godinu sam u prosveti, zajedno sa mojim kolegama prošla sam „vladavine“ 12 direktora, pritisnuta sam reformama i administracijom od prvog dana od kada sam počela da radim, ovakav događaj i bespomoćnost nikada nisam doživela. Zato sam napravila ovu belešku iz jedinog mogućeg i svesnog življenja majke i profesora. Iskrenost, saučešće i vanvremenska patnja i nenadoknadiv gubitak. Nek im je laka zemlja…
Policajac je već postojao u školama, akcije ove vrste su već razvrstane po ostalim vannastavnim aktivnostima u školi… Dakle, ništa. Nedelja sećanja koja traje 4 dana (od 7.5. do 10.5).
Sve je stalo i zakazalo, ako se uopšte i kretalo u nekom smeru… Deca i nastavnici su i dalje divljač za odstrel. Moglo se mnogo drugačije, moglo se sistemski, toliko država je imalo ovakvu ili sličnu tragediju, mogli smo se povezati, slušati, pomoći jedni drugima. Ne samo to, dozvolili smo da nam se roditelji samoorganizuju, da bi imali prostor za delovanje. Tužno. Država je izostala, kao akter… Kao i obično posmatrač sa tribina. Verovatno sa rečenicom koju često čujem: Moglo je i gore, ili proći će, ili zaboraviće se…
- maja, desila se tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar“, 4. maja tragedija u Orašju i Duboni… 8. maja na poziv grupa roditelja, mojih učenika, čestitih ljudi, ušla sam u politiku. Ali to je neka druga priča i nije joj mesto ovde…
