„Laž nikada ne doživi starost“ – Sofokle,
„Lažovu ne veruj, ni kada govori istinu“ – Ciceron,
“Nikada se ne raspravljaj sa nekim ko veruje u svoje laži” – nepoznati autor.
Da li ih zaboravljamo, ili se samo pravimo da ih ne znamo?
Nekim povodom, koga se više ne sećam, podsetio sam đake kako nas jedna od deset Božijih zapovesti (deveta) poziva da ne govorimo neistine.
Oni su me, očekivano, upitali – Zar nikada niste rekli neistinu?!
Takvu školu i takve đake oduvek sam mnogo voleo.
Zato mi valjda toliko i smeta današnjiica. U kojoj postoje ljudi koji odobravaju ili ne odobravaju da ih neko nešto upita. Nekima je to dozvoljeno, drugima nije. Postoje prijateljska i neprijateljska pitanja. Zamišljam te „gospodare istine“, njihove moguće odgovore, i nije mi dobro.
Moj odgovor opisao je jednu od situacija koja se možda i vama desila. Ili veoma slična.
Majka mi je dala novac da kupim sve za veliki porodični ručak. Želeo sam da imamo samo najbolje i da bude svega, domaćinski. Stoga sam dodao sumu koja je nedostajala. Kada sam došao kući, pitala me da li je bilo dovoljno, pretpostavljam misleći na novac koji mi je dala. Odgovorio sam potvrdno.
Ovo se može tumačiti i drugačije. Nije li nekad dovoljna dobra namera, zašto je uvek i u svemu najvažniji novac!
Neka bude da sam rekao neistinu. Ne bih ni da protivurečim onima koji negiraju postojanje ”belih laži“. Niti bih o tome da nam neke neistine donose više, a neke manje štete. Neka je svaka neistina, pa i ta moja, samo neistina.
Bavio sam se naukom koja je pored saznajnih vrednosti oduvek bila i zahtevna mentalna vežba.
Neistine bih ipak podelio na one koje nam, uobičajeno rečeno, “vređaju inteligenciju”. Ili ne. Zavisi i od inteligencije.