Rijaliti Srbija
„…kad nikog neće mene krene i hoće, nekako s proleća…“, kaže stih iz poznate pesme Kemala Montena. A je li nas krenulo, rođaci? I gde smo to pošli ako uopšte nekud idemo, osim u propast? U ovoj zemlji Srbiji većina građana i građanki tavori kao u kakvoj močvari već decenijama, što se kaže – ni tamo ni ‘vamo. Svet oko nas se drastično menja, takoreći iz časa u čas ali mi i dalje čamimo čekajući (da nam nebo padne na glavu ili da nekim do sada neviđenim čudom preko noći postanemo Švajcarska na Balkanu), ne menjamo se, pravimo uvek iste greške i gluposti, kao da nismo baš najnormalniji kao narod i kao ljudi.
Dozvolili smo da nam radikalski prevarant – lažov i lopov, proda priču da je On svemoguća sila koja umesto nas maloumnih rešava naše probleme, da je Bog na zemlji, Jedan i Jedini, da brine o nama dok trpa naše pare u svoje džepove i svojih saučesnika, kriminalaca svih fela. Otima nam naše civilizacijsko pravo (koje garantuje i naš Ustav) da slobodno glasamo na izborima, da biramo i budemo birani, ucenjuje i potplaćuje one najranjivije među nama sa par crvenih novčanica i sendvičem sa parizerom za mačke a sve zbog njegovog rejtinga kršeći pritom zakon i urušavajući sopstveno dostojanstvo do samog dna, ubija nas u pojam neprestanim pojavljivanjima na malim ekranima TV prijemnika, iskače iz frižidera i odasvud a sve zbog ostanka na vlasti zauvek u državi koju je već okupirala mafija i pretvorila u sredstvo za „legalnu“ otimačinu javnih resursa, institucija i budućnosti svih onih koji još pokušavaju da žive kao sav normalan svet.
Onima koji veruju da je Aca Srbin veći i od samog Svetog Save i onima koji ga vole više i od rođene dece – nema pomoći, niščima duhom pripada carstvo nebesko kada bi takvo carstvo postojalo kao što ne postoji kao ni carstvo zemaljsko bilo gde u kojem je Šef mafije (pod kodnim imenom Oskar) istovremeno i Predsednik Republike osim u zemlji čuda zvanoj Srbija (da prevrne).
Ovde je jedina stvarno dobra vest ona da je stiglo proleće (ovo godišnje doba stiže čak i u ovakve pasivne krajeve) jer nagoveštava nove početke i uliva nadu i onima koji se više ničemu ne nadaju, ne u ovakvom društvu i svetu. Ali u proleće svake godine u našoj maloj zajednici obeležavaju se i godišnjice ružnih događaja iz naše ne tako daleke prošlosti – od bombardovanja 1999. do nepojmljivih masovnih ubistava u OŠ „Ribnikar“ i selima u okolini Smedereva i onda kreće lavina lažnog, kič-patriotizma i loše odglumljenog saosećanja za žrtve jer naprednjačka (radikalska, fašistička) vlast koristi svaku priliku da ponizi, zastraši (ako treba i dugim cevima specijalnih jedinica na ulicama) i do maksimuma izmaltretira svoje podanike a ovi kao ovce u toru bleje li bleje.
Uvek im prodaju muda za bubrege po paprenoj ceni i na isti način. Populizam u svoj svojoj veličini. Adolf H. bi bio ponosan na ovog našeg Aleksandra V. I onda, kako ćemo bilo gde stići ako nikud i ne idemo, već cupkamo u mestu, mireći se sa sudbinom? Godišnja doba se smenjuju ali ovde u lepoj zemlji loših ljudi, sve ostaje isto. Isti narod, isti Vođa, ista sadašnjost bez budućnosti. Malo kiše, malo sunca i ode život. A možda, ko zna, ipak se dogodi nešto neočekivano, „ono nešto“, nekako s proleća…
Piše: Dragan Karalazić
