Dragi moji,
februar se bliži kraju, iako je ovaj, kao prestupni, nešto duži, za jedan dan. Oni koji baš tog dvadeset devetog slave rođendan, imaju tu privilegiju da ga slave svake četiri godine. Srbija pak, nema tu privilegiju, da na Izbore izlazi svake četiri godine, i to onako kako bi trebalo, kao da se proslavlja veliki praznik demokratije, dan kada se bira nova ili potvrđuje stara vlast… Ne, mi izlazimo na Izbore mnogo, mnogo češće, ali svakako, bez ambijenta koji bi pripadao slavljeničkom, bez ikakve radosti i bilo kakve euforije… Kao da smo pod nekim moranjem i tenzijom… Šta nam je ta politika donela, uz toliko željeno višestranačje, onomad kada smo izlazili iz jednopartijske države? Donela nam je samo mržnju, svađe, podele i rasprave svih mogućih vrsta… Šta smo tražili, to smo i dobili. I zato, nemojte da se ljutite što Vas pozivaju da glasate, i to baš za Njega i Njegove… a Vama teško da odete na biračko mesto… Vama teško da se prošetate 100-ak metara, a nekome nije daleko ni 500-600, pa i više kilometara, da ispuni svoju obavezu i glasa… čak i u gradovima u kojima ne zna nijednu ulicu, nijedan kvart, nijednog komšiju… I tako, umesto na četiri godine, karavani glasača će dolaziti sve češće i češće, jer gradova je po Srbiji podosta, izbora ne manjka, a vlast je vlast… i pare za glas su pare, tako nedostajuće… a morala?… šta to beše…
Zato, dok se sada takvim, skoro pa svakogodišnjim, Izborima bavi ujedinjena Evropa, njen Parlament, pa i Vlada, i pišu kojekakve Rezolucije, ukazuju i prete svima nama, a naročito baštinicima ukradenih glasova, ili neregularnih glasova dobijenih na razno-razne nečasne načine, građani Srbije u čudu posmatraju šta se zapravo dešava. Više je reda u Cirkusu ili u Ludnicama, nego u našem političkom životu koji bi morao da se odvija kroz predstavnička tela, Skupštine i derivativne organe vlasti… Ima li kraja tome? Sudeći po svemu, nema. Što bi rekli ulični mangupi: igranka bez prestanka… Ali, da se to više ne bi dešavalo, možda bi bilo dobro razmisliti o sledećem: legalizovati kupovinu glasova na izborima… dozvoliti da birači iz okolnih država, koji imaju fiktivna prebivališta u našim gradovima, mogu bez smetnje da glasaju na lokalnim izborima u tim našim gradovima… uneti u Zakon kao dozvoljeno ucenjivanje birača poslom u javnim preduzećima, ustanovama (školama, bolnicama, sudovima, policiji) i organima lokalne samouprave… neka se dozvoli glasanje na više biračkih mesta sa istom ili različitom ličnom ispravom… Samo bismo na taj i takav način izbegli ove sumorne i teške priče vezane za međunarodne istrage i ispitivanja i verifikovanja Izbora i procesa izbora u danu glasanja… Ostaju još samo mediji… I tu treba, revolucionarno doneti zakon, po kojem bi se televizijske, radio i novinske kuće obavezale da propagiraju samo one političare i njihove stranke i pokrete, koji im takvu uslugu propagiranja plate… Besplatnog gostovanja, sukobljavanja mišljenja i stavova, sučeljavanja i sličnih predizbornih pikanterija, više ne bi ni bilo. Pre prikazivanja, izađe voditelj sa podatkom koliko je termin plaćen i udri… Izbegli bismo sve ove muke i naše i evropskih poslanika… A Srbijom bi konačno zavladali oni pravi… oni koji imaju pare i kojima je samo stalo da dođu na vlast, kako bi nama, to jest građanima, bilo bolje i lepše… Na kraju, ako pobedniku zafali neki poslanik ili delegat, omogućiti mu da na pijaci, legalno, za novac, do šest nula u evrima, kupi takvog za svoje potrebe… razmislite o ovome. Ozbiljno. Najozbiljnije. Kad je bal, nek je bal… Važno je, baš je važno, po nečemu, ipak biti prvi u svetu… Šta nas briga…
Sve Vas volim i pozdravljam.
