Ovo je devijantno društvo. Društvo koje jede samo sebe. Društvo idolopoklonika koje prinosi sebe na žrtvu svojim idolima koje je samo izmislilo, izvajalo i postavili na pijedestal obožavanja. Uz litanije tipa: Da nam živi, živi rad! Ne gubite vreme, jer vreme je novac! Znanje je moć! Itd. Nema tu mesta za bilo kakav drugi put. Na primer za nekakvu beskrvnu žrtvu! Recimo žrtvu ljubavi. Ne! Tu mora da teče reka krvi pred postamentom sa kojeg dreče nemušti idoli. Idoli novca, rada, nacije, plemena, civilizacije, uspeha, olimpijskih ciklusa, moći, znanja, etike, estetike… Bar da smo stigli do nivoa starozavetnih otaca, još uplašenih, ali odlučnih da sprovedu volju Božiju, pa makar onako kako oni tumače tu volju – i da prinesemo ovna na žrtvu. Ali, ne. Moramo sebe da žrtvujemo tim idolima, tim traumama, tim demonima u nama. A oni nikada ne staju u svom nemuštom traženju krvi.
Mislim, mogli bismo malo da se trgnemo. I počnemo da volimo sebe. Možda tada budemo mogli da vidimo i druge ljude kao ljude, a ne kao sredstva (žrtvu) za ostvarivanje nekih (državnih, korporacijskih, bolesnih) ciljeva. Možda prihvatimo da ima onih koji i nas vole. E, to je već hrabrost! Videti da te neko voli, priznati i dopustiti mu to…
Jovica Radović
