Humoreskica
Ovih dana, a posle četvrt veka, novinar Slavko Ćuruvija je ponovo ubijen. Što bi krimosi rekli, overen je. Trebalo je da prođe 25 godina, pa da se zlikovci pomiluju i iz zatvora odu kući nasmejani i radosni, jer pravda ovde odavno ne stanuje. Da se samo malo podsetimo da je te godine, kada je Slavko kukavički streljan s leđa, ministar informisanja bio sadašnji šerif, koji je, otkako je okačio značku, sve institucije podredio sebi i koji je tom istom novinaru posle teksta u Dnevnom tegrafu a koji mu se nije dopao izjavio: „Osvetiću se kad tad Slavku Ćuruviji, za sve laži koje Dnevni telegraf iznosi o meni“. I evo, posle dve ipo decenije, šerif seiri nad presudom svog Apelacionog suda, koji je doneo sramnu, ali očekivanu presudu. A šta bi drugo i očekivali u okrugu gde se nijedna afera u vreme vlasti šerifa, koji već tri decenije vedri, a sve više oblači ne rešava? Gde su važna institucionalna mesta zauzeli njegove neznalice i poslušnici, gde šerif nezavisne novinare naziva „majstorima“ na koje reži i proglašava ih stranim i domaćim plaćenicima, gde ministri najviše vole novinare „koji kleknu“, gde se protiv slobodoumnih novinara lepe poternice sa njihovim likom, gde vlasnici plantaže opojnih droga bivaju heroji, a njihovi pronalazači dobijaju pretnje smrću, gde…
Zbog svega gore navedenog, šerifova jadikovka na srećnoj, povodom sramne i užasne presude u slučaju Ćuruvija izgleda kao još jedno ruganje narodu koji sve ovo što mu radi nije zaslužio. A, možda i jeste, dok mu veruje. Da li se i ova presuda računa u njegovo „zlatno doba“?
Rade Đergović
