U Srbiji, i na nacionalnom i na lokalnom nivou, mediji se uglavnom bave temama koje mogu lako da pridobiju pažnju čitlaca, /slušalaca/ gledalaca a da ne uznemire previše osetljiva čula publike. I zato se čak i ozbiljni sadržaji interpretiraju na tabloidan način, površno, često bez mere i poštovanja osnovnih pravila profesije.
Naravno, čast izuzecima. Ono što je u celom demokratskom svetu postala izuzetno važna tema je rodna ravnopravnost, ponekad se mediji bave ovom temom jer je u trendu, poznate i popularne ličnosti utiču na to, nekada se bitne stvari zamenjuju manje bitnim jer konzumenti tih sadržaja to očekuju ali ta je tema u fokusu i to je ono što je važno.
U Srbiji je ova tema takođe zauzela svoje mesto, većinom u tzv. nezavisnim medijima dok je u onim „glavnim“ i većini lokalnih u vlasništvu ljudi bliskih aktuelnoj vlasti (SNS-SPS) to zastupljeno jedva i na margini, tek da se odradi posao. Slično je i sa temama koje se tiču osoba sa invaliditetom i drugim otežavajućim okolnostima za život, oni dobijaju vrlo malo prostora osim u izuzetnim situacijama, u redovnom stanju o tome se više šapuće nego što se glasno i jasno govori.
U našoj državi osim Srba žive i mnoge nacionalne manjine, što bi trebalo da bude bogatstvo jednog društva ali nisu često zastupljene u medijima ni dovoljno a ni na pozitivan način, tako da im ostaju sopstvena glasila u sredinama gde ona postoje.
Šta tek reći o zastupljenosti tema koja se tiču LGBT osoba a da to nije na način skandala i podilaženja najnižim strastima one javnosti koja takve sadržaje voli da „lajkuje“, „šeruje“ i slične gluposti. O problemima ljudi iz ove populacije govori se tiho ili se prećutkuje osim u nekim nezavisnim medijima sa ograničenom dostupnošću kod građana. Iako LGBT zajednica ima svog predstavnika na najvišoj političkoj funkciji u državi-premijerku to za njih nije donelo ništa posebno dobro i bolje u prethodnim godinama. Malo šetnje na dan parade Ponosa i to bi bilo to. Mediji se tada i bave ovom temom, nakon toga nastavlja se muk. A lokalni mediji beže od ovoga kao đavo od krsta jer je naša tzv. provincija preko svake mere dobrog ukusa konzervativna i netolerantna.
A nisu gadljivi na nasilje koje buja sa svih strana kao korov. Nasilje nad ženama je može se reći uzelo maha poslednjih godina ali to je samo privid, danas se o tome mnogo više govori nego pre, pa čak, zamislite, i u medijima, ali institucije države koje bi trebalo ovim stvarima da se bave uglavnom zakazuju, zakonska rešenja nisu loša ali realizacija u praksi uglavnom izostaje.
A mediji i kada izveštavaju o ovim nemilim događajima u najvećem broju rade to na način da više vređaju žrtve nego što pomažu. Ali, to i ne čudi u društvu koje je odavno izgubilo osećaj empatije i gde nema dijaloga ni o jednoj važnoj temi da bi se stvari promenile na bolje, jedan čovek ima svoj beskrajni monolog o svemu, karavani prolaze a žene stradaju od strane nasilnika gotovo svakog dana. O tome većina medija takođe ne piše i ne govori na pravi način jer se krivci obično sakriju iza nekih eufemizama i floskula.
Institucije ove države morale bi konačno da počnu da rade svoj posao, po zakonu, i za šta ih plaćamo mi građani, da se drže pravila i osnovnog reda. OK, u našoj zemlji ne možemo biti sigurni da pravila uopšte postoje, naročito u poslednjih 10 „naprednih“ godina, ali to će se promeniti pre ili kasnije.
Stepen razvoja jednog društva se i meri po tome koliko vodi računa o najugroženijim pripadnicima tog istog društva, koji se slabije čuju i vide, tamo negde na margini. Civilizovano društvo brine o svima a o manjinama svih vrsta posebno.
Mediji bi trebalo da budu njihov glas, da im daju na značaju, stalno a ne samo pogodnim prigodama, a da nosioce vlasti opominju da rade ono što treba i što se od njih očekuje i da usmerava društvo u dobrom pravcu. Gde nema straha ima nade.
Dragan Karalazić
