RAZGOVOR S POVODOM
Sto godina je od rođenja Pjer Paola Pazolinija, italijanskog književnika, slikara i filmskog režisera. U povodu toga razgovaramo sa šabačkim piscem Ivanom Glišićem, autorom dve monografije o Pazoliniju.
– Ivane, kad je i kako počelo vaše interesovanje za život i stvaralaštvo Pazolinijevo?
– Početkom sedamdesetih. Bio sam predsednik šabačkog Kluba mladih stvaralaca pri tadašnjem Domu omladine. Dobio sam pozivnicu od Opštine, za zatvorenu projekciju Pazolinijevog filma ‘Cvet hiljadu jedne noći’ u Domu sindikata. Ovaj film bio je zabranjen širom sveta, zbog, za to vreme, slobodnih erotskih scena, ali otkupljen je za prikazivanje u nas, s tim da viđeniji ljudi po gradovima odobre ili ne odobre prikazivanje. Projekcija tačno u podne. Sala krcata, posle smo dobili papirić DA ili NE za javno prikazivanje. Prevagnulo je DA, Šabac je bio jedan od retkih gradova u federaciji koji je doneo ovakvu odluku.
– Da li ste i pre toga čuli za Pazolinija?
– Nisam, tada sam ga proučio i otkrio: Četiri moja omiljena filma iz pedesetih i početka šezdesetih su ‘Devojka sa reke’ (Sofijom Loren), ‘Kabrijine noći’ (Đulijeta Masina), ‘Sladak život’ (Marčelo Mastrojani i Anita Egberg) i ‘Mama Roma (sa Anom Manjani). Sve sam gledao u šabačkom bioskopu ‘Pariz’. I za sve scenario je pisao ili bio koautor Pazolini, a ‘Mama Romu’ je i režirao.
– Kako onda to niste znali?
– ‘Devojku sa reke’ gledao sam kad sam imao dvanaest godina, ‘Kabrijine noći’ kad sam bio srednjoškolac, a ‘Slatki život’ i ‘Mama Roma’ kao brucoš. U to vreme, nismo obraćali pažnju ni na režisere, a kamoli na scenariste, samo glumice i glumci.
– Na špici Felinijevog filma ‘Slatki život’ nema Pazolinija?
– U vreme snimanja Pazolinija je anatemisao Vatikana kao komunistu, i zbog druženja s nemoralnim devojkama i momcima, iako je nešto ranije Vatikan dao nagradu Pazoliniju za film o Isusovom životu ‘Jevanđelje po Mateji’. Otuda, Felini nije stavio Pazolinijevo ime kao koautora da ne bi film bio zabranjen, tek ovih godina otkriva se istina.
– Jeste li tada pročitali anatemisane Pazolinijeve romane?
– Jesam, objavila ih je zagrebačka ‘Mladost’ krajem pedesetih. Za njih sam kasnije saznao od Milana Komnenića, ‘Žestok život’ i ‘Besprizorni’. Komnenić me nagovarao da pišem o Pazoliniju, ali trebalo mi je podosta da sebe nateram.
– Šta je prevagnulo?
– Puštanje iz zatvora Pazolinijevog ubica, Đuzepe Pelozija, zvanog Žabac. On je novembra 1975., kao sedamnaestogodišnjak, osuđen da je u Ostiji, nadomak Rima, zverski ubio Pazolinija, tobože Pazolini je pokušao da ga seksualno zlostavlja. Po izlasku s robije progovorio je. Nije on ubio Pazolinija, nego trojka, s čudenim naglaskom, zapretili, u ako on ne prizna zločin ubiće mu roditelje i sestru. Sad progovara jer su mu najbliži preminuli.
– Zna li se sada ko je dotična ‘trojka’?
– Zna se. Ista trojka koja je krajem Drugog svetskog rata ubila Pazolinijevog brata, i grupu od dvadesetak partizana iz Furlanije, Severna Italija.
– Povod masakra?
– Pazolinijev brat – Gvido, i furlanski partizani nisu prihvatili ultimatum da se Severna Italija, s Trstom, Pulom i Rijekom pripoji Jugoslaviji. Ubice, pripadnici Devetog slovenačkog partizanskog korpusa, našle su utočište u Sloveniji. Pula i Rijeka pripojene su Jugoslaviji tek 1948., a Trst nije.
– Zašto su onda ubili Pazolinija?
– Ono o čemu su govorile novinarka Orijana Falači i operska diva Marija Kalas, koja je glumila Medeju u istoimenom Pazolinijevom filmu. Jer je početkom sedamdesetih otkrio motive ubistva svoga brata i furlanskih partizana, i pisao o tome. Naveo je predvodnika Devetog korpusa slovenačkih partizana, Mario Tofin, zvani Kicoš. Ovih godina otkriva da su u ubistvo Pazolinija umešani i italijanski fašisti.
– Zbog čega oni?
– Zbog Pazolinijevog filma iz 1975, ‘Salo ili 120 dana Sodome’.
– Ali taj fil je snimljen po motivima sadističkih erotskih romana markiza De Sada. Tako piše na špici.
– Pazolini je to naveo radi zaštite. To je priča o mukama furlanskih cura i momaka, koje su italijanski i nemački fašisti u vreme rata otimali širom Furlanije i iživljavali se nad njima u zamku na jezeru blizu Milana, tadašnja fašistička republika Salo. Među otetim bio je i Pazolini a spasao se pukim slučajem, posle sto dvadeset dana, pomogao mu je mladi Dario Fo, koji je imao sedamnaest godina i bio tamo stražar. Pazolini i on su posle drugovali, do Pazolinijeve tragedije, Dario Fo je počeo da piše pod Pazolinijevim uticajem, čak je 1997., dobio Nobelovu nagradu za književnost. Godine 1975., Pen klub iz Švedske predložio je Pazolinija za Nobelovu, ali dogodilo se ubistvo, Nobelova se ne dodeljuje posthumno.
– Vratimo se na vaše monografije. Prvu, ‘Moje druženje s Pazolinijem’, objavio je Šabački kulturni centar, a koautor je Antonela Pivec.
– Antonelu sam upoznao putem fejsa. Predavala je na Sveučilištu u Splitu italijanski jezik i književnost. Od nje sam saznao da je Pazolinijev otac bio notorni fašista, bliski Musolinijev prijatelj, koga su se Pazolini i Pazolinijeva mati Suzana odrekli, pa je živeo kod neofašista do svoje smrti.
– Vaša druga knjiga, samostalna, o Pazoliniju je ‘Pazolini, varijacije na jedan život i jednu smrt’.
– To je romansirana biografija o Pazoliniju. Pri prikupljanju materijala pomogao mi je Valter Milovan, na Sveučilištu u Puli predaje italijanski jezik i književnost, ima knjigu, osvrt na Pazolinijevo literarno stvaralaštvo, nedavno je objavio prevode Pazolinijevuh pesama. Ipak, za obe moje, najviše mi je pomogla Pazolinijeva zadužbina iz Kazarse, rodno mesto Pazolinijeve majke, i tamošnja Matična biblioteka. Poslali su mi stotinak fotografija o Pazoliniju, stručnu literaturu, kopije zapisnika za suđenja, pa sam to prevodio uz pomoć rečnika i kompjutera.
– Obe knjige ste promovisali 2015-te na beogradskom Festu.
– Da, tada je na Festu prikazan film italijanskog režisera Ejbela Ferarija ‘Pazolini’, s Vilijem Defoom u naslovnoj roli, i bila je tribina u organizaciji moderatora toga Festa, Šapčanina, dramaturga i mastera Opšte književnosti, Ivana Velisavljevića. O Pazoliniju su, sem mene, govorili i naši ugledni filmski kritičari, sociolozi i istoričari. Kad smo o Velisavljeviću, drugujemo skoro tri decenije. Velisavljević je koautor, s Tihomirom Stanićem, scenarija za seriju RTV Srbije od devet epizoda ‘Nobelovac’, o Ivi Andriću, koga glumi Stanić.. Snimanje je u toku po mestima bitnim za Andrićev život i rad. I još nešto, Pelozi, nabeđeni Pazolinijev ubica, sada radi kao čuvar turističke atrakcije, spomen obeležja u Ostiji, kog su italijanski umetnici postavili u slavu Pazioliniju, na mestu zločina,
Razgovor vodio istoričar Nikola Stošić
Naslovna fotografija: Glišić na FEST-u, Tribina o Pazoliniju
