Rijaliti Srbija
U srpskom svetu ima jedno ružičasto carstvo, roze pa na ćoše, gde caruje Jedan čovek, Ludi Šeširdžija Aca, tu stalno cveta cveće i uvek je proleće i u njemu se i mladi i stari raduju a ti i takvi „radovani“ izgledaju kao da su, onomad kada su vrata nečijom nepažnjom ostala nezaključana, pobegli iz ustanove vrlo zatvorenog tipa.
U toj zemlji čuda svega ima, to je istina, samo nema normalnosti, poštenja i pristojnosti, budale govore pa ne zaklapaju a pametni uglavnom ćute, idila jedna neopisiva. Aca tu više nije gost, odomaćio se i preselio za stalno i brblja li brblja, laže-maže i glumata za sve novce ne bi li publiku i dalje držao u stanju poluhibernacije, dok oni sanjaju On svoje snove ostvaruje.
Kada se u carstvu laži i obmana raspišu izbori, najčešće vanredni, onda počinju „dani praznika demokratije“ i slavlje je svud, ha, ha, ha-haha. Ali redovna šema se ne menja, Zadruga i ostale kič predstave rade punom parom a informativni program je malo više nego obično tragikomičan.
Tragično je to koliko se pajaci koji sebe nazivaju novinarima trude da od Ace Ludog Šeširdžije naprave Supermena i da sve mračne tajne njegove i njegovog režima oboje u pink a komično je to što nemaju ni trunku duhovitosti (što je već stvar inteligencije) pa su preozbiljni u svojim lažljivim performansima za publiku sa jevtinijim kartama.
A situacija u zemlji čuda jeste ozbiljna. U realnom životu. U novčanicima, frižiderima, tzv. potrošačkim korpama, na računima u bankama. Nimalo ružičasta slika. Izgleda da samo helikopter Srbina spasava jer Aca Čudotvorac se sprema za novu akciju bacanja para iz pomenute letelice (metaforički rečeno), ovoga puta a baš pred izbore na glave svojih mladih podanika. Obilazi gradove i sela, onako usput, u prolazu, nije on u kampanji, ne daj Bože, druži se sa narodom, pije, mezi i kezi se na sve četiri strane sveta predsednik svih građana Carstva koji je darovao svoje ime i prezime listi SNS-a pod nazivom „Srbija ne sme da stane“.
A Srbija ne samo da mora da strane na trenutak i malo duže, da zakoči i obrne igricu nego da nakon toga kada dobro razmisli ubrzano krene u suprotnom pravcu od onog u kojem je išla poslednjih desetak godina, u pravcu propasti zahvaljujući Aciki-braciki i njegovoj naprednoj družini bandita i probisveta jer je to bio put nizbrdo za sve obične, normalne, poštene i pametne ljude dok su se „upravljači“ vozila koje zovemo državom i društvom u međuvremenu enormno obogatili mažnjavajući putem svojih lopovskih mahinacija pare i sve ostalo od svih. I, što je najveselije, misle da to rade i dalje, u nedogled.
Ali, nevolje u raju bi mogle da stignu i u ružičasto carstvo zla 17. decembra tekuće godine, balon nasilja, prevara, bahatosti i potpunog odsustva ljudskosti koji je Ludi Šeširdžija sa svojim razbojnicima pumpao čitavo desetleće je, izgleda, pred pucanjem i može da se desi „džaba vam novci, moji sinovci“, đavo došao po svoje pa da vidimo šta smo imali i koliki je račun.
Najveće šanse da se to dogodi postoje u Beogradu a ako se promene dese u glavnom gradu za očekivati je tzv. domino efekat po celoj Srbiji (da konačno, aman-zaman, prevrne). Ovoga puta ružičasta a naprednjačka oaza Pink, ta trovačnica duha i biračkog tela, mora biti srušena do temelja ali ne zgrade i bilo šta materijalno već ono što u vrednosnom smislu to mesto, ta kuća i njen vlasnik predstavljaju. Bez Pinka ni za Acu nema roze poza, svakog bogovetnog dana, koje toliko voli i sat koji označava kraj vladavine polako i sigurno odbrojava: tika-taka, tika-taka…
A ako zbog toga, kojim slučajem, postane beskućnik (kada u decembru besan narod dune i vatru sune i ode Acina kuća u tri lepe) treba verovati da ovde ima dobrih ljudi koji bi mu obezbedili krov nad glavom u nekom prihvatilištu a ako se baš potrudi možda dobije i besplatan smeštaj (i hranu) u nekoj instituciji zatvorskog tipa.
Ne mora to da bude uopšte strašno jer sve je to za ljude. A za neljude pogotovo.
Piše: Dragan Karalazić
