SEDMI OVOGODIŠNJI IZLET ŠABAČKOG DRUŠTVA PRIJATELJA HILANDARA
Poslednji ovogodišnji izlet šabačkog Društva prijatelja Hilandara, sedmi po redu, organizovan je na veliki crkveni praznik Pokrov presvete Bogorodice. Lepotu Zasavice i znamenitosti Salaša Noćajskog i Sremske Mitrovice tog 14. oktobra upoznalo je četrdesetak Šapčana, među kojima je najstarija Radmila Šišić imala 86 a najmlađa Lenka samo osam godina. Putujući kroz Mačvu, zbog otvaranja novog mosta i puta Ruma – Šabac, prvo su zastali u porti salaško-noćajskog pravoslavnog hrama posvećenog Svetom velikomučeniku Georgiju.
Na ulazu u svetinju smeštenu u centru Salaša Noćajskog, zadužbinu vojvode Prvog srpskog ustanka koga je Karađorđe nazvao Zmajem pod Noćaja, dobrodošlicu im poželeo sveštenik Nemanja Živković. Domaćin je sa vodičem goste podsetio na životnu priču pismenog, hrabrog, mudrog i rečitog Stojana Čupića, Voždovog miljenika, koji je tokom napada na Šabac sa protom Nikolom Smiljanićem čuvao prelaz na Drini i koga su zbog neustrašivosti i Turci poštovali. Starešina hrama ,,prestavio“ je i salašku crkvu, dragulj Mačve i ukras sela koje teritorijalno pripada Mačvanima a administrativno Sremcima.
Povesmo istorije ispredano je u crkvenoj porti u Salašu Noćajskom, kraj duda starog između 300 i više od 500 godina, za koji je mačvanski vojvoda vezivao konja a meštani se okupljali pri radosti i pred kakav belaj. Verni svedok istorije danas „gleda“ svatove i pogrebne povorke, i „sluša“ ono što se nikome ne sme reći a bez straha se izgovara u njegovu šupljinu raspuklog i alku koju je Stojan davno zakucao.
U porti crkve je i Parohijski dom, multidisciplinarne namene, a naspram duda je grob vojvodin. Zemni ostaci junaka, koji je jednim zamahom sablje odsecao glavu i konju i jahaču i koga je Sima Sarajlija opevao kao „krvoloka Turstva“, 1985. preneti su iz Zvornika. Tri godine kasnije postavljena je bista, tako da uvek „gleda“ pridošlicu bez obzira sa koje strane dolazi, a i danas se nagađa da li su 1815. junaka izdali mačvanski knezovi „ibriklije“ ili je iza ubistva stajao vojvoda Miloš Obrenović.
Istorija svedoči da je Stojan Čupić 1811. na svome imanju podigao prvu crkvu brvnaru, koju su Turci ubrzo zapalili a on odmah izgradio novu. Treća svetinja na istom mestu osvanula je 1909. godine, a danas je spomenik kulture od izuzetnog značaja. U njoj su dragoceno jevanđelje i dva mermerna sarkofaga, donacija vojvodinog potomka Svetislava Čupića i Zavičajnog društva „Stojan Čupić“: na jednom je ime Voždovog miljenika, a drugom ime njegovog unuka Nikole (Kurtovića) Čupića, artiljerijskog kapetana i dobrotvora koji je imao samo 34 godine kada je od tuberkuloze umro u Oranu.
Nakon poklonjenja senima slavnog pretka, molitve Bogorodici i paljenja sveća, Šapčani su napustili selo koje je u srednjem veku bilo deo „onostranog Srema“ i države mačvansko-sremskog kralja Dragutina. Prešli su most na Savi, koji je 1977. u prošlost poslao čamce, skele i pontone, i u Sremsku Mitrovicu ušli „rimskim putem“.
Najveći grad u Sremu, nekadašnje keltsko naselje i antički Sirmijum, danas je među najstarijim u Srbiji. Pod njim je grad koji je – najverovatnije – ime dobio po Siru, vođi ilirskog plemena Tribala. U III veku bio je jedna od četiri prestonice moćnog Rimskog carstva, a u vreme tetrarhije „slavna majka gradova“. U njemu, ili u njegovoj blizini, rođeno je deset imperatora: Herenije Etruskus (251), Hostilijan (251), Decije Trajan (249-251), Klaudije Gotski II (268-270), Kvintil (270), Aurelijan (270-275), Prob (276-282), Maksimilijan (285-310), Konstancije II (251) i Gracijan (367-383). Istorija svedoči i da je Klaudije tu umro, kao i da je u VI veku bio popriše borbi Vizantinaca, Geparda i Avara.
Vizantija je velelepni Sirmijum 1180. predala Kraljevini Ugarskoj, i na njegovim temeljima stvoren je srednjovekovni Civitas Sancti Demetrii (Grad svetog Dimirtija) koji Srbi nazvaše D(i)mitrovica. Pod Osmanlije grad je pao 1526. godine, a posle Požarevačkog mira 1718. uključen je u Habzburšku monarhiju. Tada je izgubio prvo slovo iz imena i postao Mitrovica, a geografski prefiks – sremska – zvanično je dobio 1941. kao deo ustaške Nezavisne države Hrvatske.
A kako se živelo u carstvu koje se prostiralo na tri kontinenta Šapčanima je otkrila „Imperijalna palata Sirmijuma“, natkriveni arheološki lokalitet koji je deo projekta „Put rimskih careva“. U moć carskog Rima uverili su se videvši freske, kanalizacaoni sistem i „centralno“ grejanje starih Rimljana. Fotografisali su se i kraj zida ukrašenog likovima sv. Irineja, sv. Dimitrija i sv. Anastasije, koje je freskopisao mačvanski i sremski akademski slikar Dragan Martinović.
Muzej Srema, smešten u dve međusobno udaljene zgrade, potvrdio im potom priču o bogatstvu i sjaju grada skrivenog pod Sremskom Mitrovicom. Potpisniku ovih redova pažnju je posebno privukla Maketa bitke na Legetu i lapidarijum ispunjen žrtvenicima, miljokazima, porodičnim stelama i sarkofazima bogatih Rimljana. Najinteresantniji bio je nadgrobnik, jedinstven na svetu, predstava snažnog Atlasa koji na leđima drži nebesa – i peščani sat. Među eksponatima na otvorenom plenili su i kipovi životinja, freske i čamac, pronađen je u Savi, koji je za 20 osoba izdubljen iz jednog stabla.
U Sremskoj Mitrovici, rečju, sve je istorija. O prošlosti je svedočila i jedinstvena trobrodna bazilika iz V veka, posvećena sv. Dimitriju, otkrivena tokom kopanja temelja za stambenu zgradu ispod koje se i nalazi. O mnogo bližem austougarskom dobu kazivale su arhitektonske lepotice, trgovi i parkovi, pa i spomenik – svinji i pulinu. Uverili su se Šapčani i da Srem sa Mačvom danas spaja viseći pešački Most sv. Irineja, koji je 1993. centar grada povezao sa Mačvanskom Mirovicom. Podignut je na mestu Artemidinog mosta, najveće građevine u carskom Sirmijumu. Uverili su se i da je pogled sa njega veličanstven, jer se kao na dlanu vide sremski i mačvanski deo Panonske nizije.
Specijalni rezervat prirode Zasavica bio je poslednje odredište šabačkih Hilandaraca. Reč je o svojevrsnom parku, raju za ljude i zaštićene biljne i životinjske vrste. Obuhvata teren koji je plodan od pre nove ere, a jedna kelstka karta otkriva da je bio prirodno stanište zmajeva. Danas je – za mnoge – najlepše izletište u Srbiji, a od 1997. godine pod zaštitom je države. Godišnje primi hiljade turista, a prepun ljudi, automobila i autobusa bio je i kada su Šapčani stigli.
Zasavicom teče istoimena rečica i njena pritoka Batar, a priključeni su im kanali Jovac i Prekopac. Prirodno dobro čine močvarne površine, šume i livade, u kojima caruje više od 600 biljaka pa i ugroženi beli i žuti lokvanj, panonski različak, borak, močvarna kopriva, dve vrste orhideja. Ljubitelji flore uživaju i u šumoru topola, vrba, crne jove, a u močvarnom delu mogu da vide biljku mesožderku. U rezervatu su i ribe, gmizavci, vodozemci, sisari, 180 vrsta ptica, a ipak su za dolazak turista najzaslužnije porodice dabrova, vidre i mangulice.
Naučnici su u Zasavici zbog „umbre“, veoma retke ribe u evropskim vodama. Njenim imenom nazvan je turistički brodić, koji svakih pola sata nudi mini – krstarenje i uživanje u letu vilinih konjica, lepetu barskih ptica, oglašavanju magaraca, zelenilu precvetalih lokvanja i lelujanju barskog rogoza. A dok nove ture turista čekaju red za „Umbru“, deca uživaju na spravama i vožnji u vozićima, izležavaju se na travi i kraj fontane, penju se na vidikovac, sa roditeljima šetaju i zagledaju dolap i boksove za životinje. U „Bircuzu kod dabra“ osvežavaju se i jedu gulaš od mangulice, iako je porcija 1.200 dinara.
Visoke cene imaju svi proizvodi od mangulice i konjskog mesa, kobasice, slanina, kulen, mast. Poznati i preskupi brendovi Zasavice su i kreme od magarećeg mleka, sapuni, flaširano mleko. Zaštitni znak rezervata ipak je dabar, iščezla vrsta koja je 2004. vraćena u Srbiju i gotovo dve decenije svake noći odlazi u „graditeljske pohode“. A o mističnoj Zasavici, mačvanskom carstvu zmajeva i dabrova, dragocenoj za urbanog čoveka, Šapčani su razmišljali i na povratku kući. I naglas su žalili što, iz mnogo razloga, ne mogu češće u taj raj na zemlji i oazu lepote.
Tekst i foto: Živana Vojinović
Naslpvna fotografija: Carska palata u Sremskoj Mitrovici
