Projekat „Mediji kao kritičke oči i uši građana ili…?“
Skoro sve ili baš sve lokalne sredine, uključujući i Beograd, u našoj zemlji ponosnoj mogle bi se nazvati palankama., uglavnom zbog toga što u njima vlada palanački duh tako poguban za bilo kakvu modernizaciju društva i njegov stvarni napredak.
U malim sredinama gde se svi poznaju i svi o svima znaju gotovo sve izgleda kao da nema potrebe za lokalnim medijima jer je „radio Mileva“ najobaveštenija o svemu što se na lokalu događa. Glasine i rekla-lazala je način na koji se građani, uglavnom, informišu a to, iako paradoksalno zvuči, važi i za glavni grad koji je navodno metropola a nastanjen u većini „palančanima“ i može svojim stanovnicima da ponudi razne medijske sadržaje i elektronskim putem i štampanim i na mnoge druge načine ali ovi više vole da se informišu „od uva do uva“ ili preko društvenih mreža.
Zbog načina finansiranja lokalnih medija (putem konkursa iz opštinskih i gradskih budžeta) oni se uglavnom bave „cvećem i prolećem“, prikazujući sliku stvarnosti veselim bojama onako kako odgovara nosiocima vlasti. Novac se ne daje za kritiku, makar i konstruktivnu, za objektivno informisanje građana već služi za propagandu lokalnih moćnika kako onih u institucijama tako i onih van njih. Problemi građana su na marginama interesovanja i izveštavanja lokalnih medija a oni koji bi tim problemima trebalo da se bave i rešavaju ih često za građane imaju samo jednu poruku: „Žalite se Upravi vodovoda“.
Kada bi se pitali građani i većina novinara lokalnih medija o tome šta je važno za njihovu lokalnu sredinu i o čemu bi trebalo da se piše i govori slika bi verovatno drugačije izgledala. Ali, pitaju se malo ili nikako. Vlast, naročito ova aktuelna, naprednjačka, ne doživljava sebe kao servis građana, nedajbože da je sposobna i odgovorna, već samo vidi priliku za lično bogaćenje pojedinaca, bahaćenje preko svake mere i sve tako od lošeg ka gorem.
To najbolje pokazuje odnos prema kulturi, kroz izdvajanje novca za kulturne sadžaje, položaj kulturnih radnika i kroz ponašanje u javnoj sferi onih koji odlučuju ko će i za šta dobiti sredstva u oblasti kulture. A ta su sredstva uvek vrlo mala i nedovoljna za ozbiljnije aktivnosti u oblasti koja bi morala biti za svako društvo najvažnija.
Kod nas se i na nivou Republike za kulturu izdvaja neka sića a na lokalu kako gde, svojevremeno je Šabac kao grad prednjačio u sredstvima izdvojenim za kulturne potrebe, za vreme Zelenovića i ekipe ali je promenom vlasti i dolaskom na čelo grada naprednjačke družine to svedeno na republički prosek, što u prevodu znači minimum minimuma. Lokalni mediji o kulturnim dešavanjima izveštavaju koliko im mogućnosti dozvoljavaju, uglavnom afirmativno ne upuštajući se u to da li se radi o dobrom ili lošem sadžaju, uostalom kao i u drugim oblastima, bez kritičkih tonova koji bi mogli da povrede osetljiva čula šire publike i ugroze opšte stanje stvari koje podrazumeva nezameranje i netalasanje oko bilo čega. I zato palanka ostaje palanka čak i ako se infrastruktura modernizuje, bez obzira što je svet odavno postao globalno selo.
Ovde izreka „misli globalno radi lokalno“ nije baš popularna. Vreme je da to postane.
Dragan Karalazić
