Profesor Velimir Kuzmanović
Kako smo čuli od ozbiljne zemlje koja se zove Amerika, Vulin je umešan u međunarodni organizirani kriminal, ilegalne poslove drogom i zloupotrebu javnih položaja. A on vodi agenciju koja u sebi nosi reč bezbednost. I građani traže njegovu smenu, a Vučić kaže: Ne dam Vulina. Nasilje u Srbiji cveta, mafija je ušla u državu, ili država u mafiju, svejedno, na ulici se traži smena i oduzimanje nacionalne frekvencije i REM-u, a vlast to naziva borbom za fotelje! Kakva bre borba za fotelje? Kome treba crna fotelja dok mu dete uči nemački jezik da što pre pobegne iz ove, Bogom dane lepe, osunčane i plodne zemlje. Austrija, Holandija, Belgija i Luksemburg zajedno imaju manje obradivog zemljišta samo od naše Vojvodine. A deca odlaze, i vaša i naša podjednako. Svako od nas, nažalost, gleda nekoga dragog sa tugom u očima preko kamere telefona. Šta ti vredi prokleta fotelja kad ne gledaš njegove trepuške guste, kad ne znaš kako mu je kad kaže da ne brineš i da mu je dobro. Ista je to tuga i za nas i za vas. Daljina deli! Tvoj novi stan i mercedes, povišen krvni pritisak, šećer i holesterol u krvi ostaju radost i bol samo za tebe. Oni, koje volimo su tamo gde je životni vek šest godina duži, gde se penzija duplo duže živi, gde se vodi računa kakav se vazduh diše, gde državni mediji ne brane svakodnevno najveću fabriku droge u Evropi i plantažu smrti. Sudi se časnim policajcima koji su otkrili kriminal, a čije glave štite samo građani na ulicama. Poručuje ti tvoja, hiljadu kilometara udaljena porodica da im ne trebaju tvojih dvesta ili petsto evra, oni nude tebi umesto ti njema, ne smeju da ti kažu koliko im je svejedno što imaš fotelju u javnom preduzeću. Ne zanima ih što si diplomirao za godinu dana, znaju da si nepismen koliko si i bio. Gade se kad im kažeš da botuješ umesto da radiš za opšte dobro u toj svojoj fotelji, ali ćute neće da te vređaju. Znaju oni dobro da Centralne banke Švetske, Norveške i Švajcarske zajedno imaju 190 zaposlenih manje nego Narodna banka Srbije. Pune kancelarije, samo se prati ko šta objavljuje na društvenim mrežama.
Dragi prijatelji, neke male radosti su samo naše, ali su nam velike tuge zajedničke. Desilo nam se što nije nigde, da dete ubije svoje drugove u odeljenju, školskog čuvara i teško rani svog predavača. Uzalud su profesori upozoravali da ih učenici vređaju, izmiču im stolicu za katedrom, uzalud su u znak upozorenja obustavljali prvi čas nastave. Ništa nije preduzeto. Tragediju su svi slutili, ali se desila ona najgora. I mi i oni robujemo jednoj maloj grupi pohlepnih ljudi, za to plaćamo ogromnu cenu i to ne u novcu, već najpre u ljubavi onih koje najviše volimo. Naš zajednički izbor je jasan: ili ćemo prihvatiti vrednosti modernih civilizacija, ili će sva naša deca otići tamo, a mi ćemo, a dobrim delom već i jesmo postati narod koji nestaje. Dokle bre da za druge rađamo našu najbolju decu? Sačuvajmo dušu, a ne sitne privilegije, borimo se za budućnost onih koji dolaze, jer mi stariji smo naše borbe odavno izgubili. I mi, i oni. Ko god bili mi, i ko god bili oni!
