Možda mi ovo što ću vam ispričati i ne bi bilo toliko dugo u sećanju, da nije imalo potpuno neočekivani, skoro neverovatan kraj.
Naravno takav, zbog kojega bih, u nekom drugom životu, možda ponovo bio profesor. Umesto da celoga života u računskom centru sedim ispred monitora. Što bi, za usput, rekoše mi mnogi, bilo dosta unosnije.
Škola, kreda i dnevnik u ruci. Uobičajeno.
Učionica, u koju sam pošao na čas, bila je na kraju hodnika. Jedan od “nestašnih” učenika toga odeljenja, ugledavši me, istog trenutka je ušao u učionicu. Shvatio sam, do mog dolaska trebalo je ukloniti neku scenografiju.
Naravno da sam ih upitao šta se to tajno dešavalo na upravo završenom odmoru. Uz malo smeha i stend up komedije svojih učenika, publike, saznajem da su neki od njih, oni drugi, igrali rulet, kao i da jedan od igrača nije dobro prošao.
A taj učenik, igrač koji “nije dobro prošao”, rekoše, poneo je novac da plati stanarinu. Nije bio iz Šapca.
I tu počinje neobična i nezaboravna drama.
Zatražio sam da se učenici koji su igrali rulet prijave i vrate novac. Samo to. Bez ikakvih sankcija, naravno da taj rulet više ne igraju.
Ne, to ne uspeva. Igrači se ne prijavljuju, a publika se, iz “drugarskih” razloga, ne izjašnjava.
Otvorio sam dnevnik i strpljivo prozivao jednog po jednog učenika. Svakoga sam upitao isto, da mi kaže šta zna o dešavanjima na proteklom odmoru. Niko, očekivano, nije rekao ni reč. Svakoga sam, neočekivano, upitao i da li sam od njega to ćutanje zaslužio! Svih tridesetak učenika.
Po završetku časa napustio sam učionicu uz veliki žamor onih koji su bili nezadovoljni konačnim ishodom. Slutio sam, tražili su od “igrača” da se što pre prijave i vrate novac. Valjda jer ćutanje nisam zaslužio.
Valjda.
U popodnevnim satima neko mi je pozvonio na kućna vrata.
Otvorio sam. Pred vratima su stajali “igrači”.
Rekoše, izvinjavaju se što se nisu prijavili na času, i novac su vratili.
