Izuzetno zanimljiv tekst reditelja Milana Šarca u „Politici“ od 15. marta 2023. godine, pod naslovom „Glumica veka i prva dama Jugoslavije“, gde navedeni reditelj piše između ostalog:
„..Upoznaje Milivoja Mavida Popovića poznatog čoveka i glumca, a dosta imućnog kulaka iz Šapca. Živeli su u Šapcu u raskošnoj kući koja je više ličila na dvorac. Pomagala je roditelje i brata Boru. Mavid joj drži časove glume i ona počinje da se bavi glumom. Prodavnicu u kojoj je trebalo da radi zamenjuje pozorišnim daskama koje život znače. Posle kraće romanse, Mira se udaje za Mavida. Svadba u Beogradu za pamćenje, kakvu Beograd dotad nije video. Okupio se tadašnji ekstra krem. Za vreme okupacije dobijaju ćerku Minu…“
Osvrnuo bi se na gospodina Mavida Popovića, koji nije zastupljen u dve knjige Branka Šašića „Znameniti Šapčani i Podrinci“, kao i „Podrinci za nezaborav“ Vitomira Bujišića. Objavio je vrlo zanimljivu knjigu „Umetnost vođenja ljubavi“ pod pseudonimom Orlando de Kordoba, koji je koristio kao ime i prezime u filmovima koje je snimao u inostranstvu. U posveti piše:
„Ovu knjigu posvećujem ženama kao uzdarje za ljubav kojom su mi obogatile život, a namenjujem je mladim muškarcima da im ona posluži kao mač u borbi protiv strahovite nepravde koja se vekovima nanosi ženama onog dela sveta, koji sebe smatra visoko civilizovanim.“
Zanimljivo da je bio i lektor navedene knjige. Na jednom od šabačkih sajtova u poslednje vreme mogu se pronaći sledeći podaci: ŠABAČKI INDIJANAC – MILIVOJE POPOVIĆ MAVID
Iako je većina starijih Šapčana imala priliku da bar jednom u životu pogleda čuveni film „Vinetu“ malo ko od nas zna da je ulogu Vinetuovog oca glumio naš Šapčanin Milivoje Popović Mavid. Ovaj naš kršni sugrađanin i prvi suprug Mire Stupice vladao je deset godina u delima Karla Maja i stekao je zavidnu popularnost ali krenimo ispočetka…
Milivoje je rođen je 12. septembra 1909. godine u Šapcu.
Najpre je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, a onda je počeo da se bavi glumom. Za vreme okupacije bio je popularan glumac na glasu kao „amorozo“ – veliki ljubavnik.[
Nakon Drugog svetskog rata bio je glumac i profesor dikcije. Igrao je u nekoliko zapaženih filmskih ostvarenja: Opštinsko dete, Ešalon doktora M., Leto je krivo za sve i Doručak sa đavolom.
Pored domaćih filmova, dosta je radio i u koprodukcijama, gde je koristio pseudonim „Orlando de Kordoba“.
Sa druge strane Mavid Popović iliti Orlando de Kordoba je bio jedan od najvećih srpskih ljubavnika. Govorilo se da su mnoge žene koje su dolazile u kontakt sa njim veoma lako završavale u njegovom krevetu. Uz sebe je imao i zelenu sveščicu koja je predstavljala knjigu utisaka svih ovih lepotica. Knjiga Umetnost vođenja ljubavi koju je on napisao predstavlja tajnu njegovog uspeha kod žena.
Bio je prvi suprug Mire Stupice, sa kojom je imao ćerku Minu. Posle toga je bio oženjen Draganom Vlahović, sa kojom je imao još jednu ćerku.
Umro je 5. jula 1994. godine u Beogradu.
Filmografija Milivoja Popovića Mavida:
Sabinjanke (1982), „Vruć vetar“ (1980), „Povratak otpisanih“ (1976), „Pavle Pavlović“ (1975), „Otpisani“ (1974/II), „Žuta“ (1973), „Građani sela Luga“ (1972), „Doručak sa đavolom“ (1971), „The Twelve Chairs“ (1970), „Bijeli vukovi“ (1969), „Mit mir nicht, Madam!“ (1969), „Gospođica Doktor – Špijunka bez imena“ (1969), „Kralj petroleja“ (1965), „Schatz der Azteken, Der“ (1965), „Graf Bobby, der Schrecken des wilden Westens“ (1965), „Freddy und das Lied der Prärie“ (1964), „Old Shatterhand“ (1964), „Vinetu I“ (1963), „Leto je krivo za sve“ (1961), „Ne ubij“ (1961), „Kapetan Leši“ (1960), „Ljubav i moda“ (1960), „Beli đavo“ (1959), „Tri Ane“ (1959), „Tempesta, La“ (1958), „Mali čovek“ (1957), „Poslednji kolosek“ (1956), „Ešalon doktora M.“ (1955), „Hanka“ (1955), „Pesma sa Kumbare“ (1955), „Opštinsko dete“ (1953).
Zbog svega ovoga predlažem da se uskoro (jednoga lepoga dana) pojavi ploča na njegovoj rodnoj kući u centru Šapca. Zaslužio je gospodin Milivoje Mavid Popović, jer je Mira Stupica u svojoj knjizi „Šaka soli“, između ostalog zabeležila:
„… Za Mavida sam se udala veoma, veoma mlada, u 19. godini, januara 1943. On je tada već bio zreo muškarac od trideset tri godine, sa bogatim muškim životom. Bio je zaista prelepo muško stvorenje, slavan glumac, obrazovan i bogat. Zaprosio me je i mojih devetnaest godina je odmah reklo – da. A zar bih mogla da tražim još nešto više?… Iz tog bračnog perioda najčešće se sećam dominantne figure njegove majke (Bila je ona za ono vreme neobična žena. Govorila je nekoliko jezika, jahala kao Amazonka, putovala po celom svetu, i, tri puta se udavala. Zavolele smo se nas dve mnogo,… Umrla je, a da joj se nisam čestito zahvalila za sve što mi je činila i što me je volela. To često biva u životu). Jedino nju osećam kao svoju svekrvu. Bojanovu mamu nisam imala priliku da osvojim. Cvijetinovu majku nisam htela da osvajam, i tako je nana Sakovićka, sa svim svojim ćudima koje je valjalo istrpeti, u mome srcu i dan-danas… Mavida poslaše sa vojskom na Beograd, a mene na rad u kulturnu ekipu. Loznica. Dodelili su me, zajedno sa bebom, porodici Katić, koja nas je primila toplo, baš kao svoju decu… (Zanimljivo je da je potomak porodice Katić, nastavila školu – gimnaziju u Šapcu i postala supruga budućeg Bana Drinske banovine i predsednika šabačke opštine Ilije Popovića Spirinovca, da bi potom u njihovu kuću uselili glumicu Živku Matić, a kasnije, u kući Katića u Loznici je otvoren Legat slikara i filmskog radnika Miće Popovića i njegove supruge Vere Božičković, slikara – op. J.R.)
Mavid je kao pravednik umro, u poznim godinama, u snu, a da ostario nije. Ostavio je za sobom divnu, rukom pisanu, čudesnu knjigu o jeziku, a meni najbolji deo sebe – moju ćerku Minu.“
Jovan Rukavina
