„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način.“ Tolstoj – „Ana Karenjina“ počinje aforizmom. U Rusiji se aforizam pojavio u 18. veku. Prvi Zbornik, u prevodu s poljskog jezika, objavljen je 1711, a prva ruska knjiga aforizama pojavila se 1815. godine. Umberto Eko preporučio je da se svake noći pre spavanja pročita nekoliko aforizama, ali se i pitao da li je nakon toga moguće mirno spavati. Možda je najbolju umetničku definiciju aforizma pružio antički lekar Galen, zaključivši da se u „malom tekstu nalazi velika snaga.“ Arkadije Davidovič je napisao više od šezdeset hiljada objavljenih aforizama i smatra se jednim od najboljih ruskih i evropskih aforističara. Pravi je vuk samotnjak, poput Bele Hamvaša, koji nije bio ni u jednom književnom i filozofskom esnafu, Davidovič je, doduše, pet puta pokušao da postane član Saveza ruskih pisaca, ali je svaki put odbijen. („U svakom sistemu ja nisam u sistemu“.) To je, verovatno, podstaklo njegov umetnički i satirični angažman, jer – svi pravi stvaraoci su samotnjaci.
Prvi aforizam – „Prespavao sam epohu, ali s kakvim ženama!“ – napisao je na prvoj godini fakulteta mehanizacije, inače je rođen u porodici lekara jevrejskog porekla. U stvaralaštvu autora očigledan je uticaj jevrejskog duhovnog i kulturnog nasleđa („Jedni mrze Jevreje što su rodili Hrista, a drugi što su ga raspeli“. „Hristovo učenje bilo bi idealno za Zemlju, kad bi ona bila nebo“, „Istoriju čine fakta, a Bibliju mitovi“).
Godine 1976. Arkadij Davidovič, zajedno sa slikarkom Valentinom Zolotih, osnovao je u svom domu u Voronježu jedinstven u svetu Muzej aforistike. „Boljševičko bezakonje zamenilo je banditsko“. „Brod Filozofa tone, Brod Ludaka je večan!“. „Sa ženama treba razgovarati komplimentima“. „Bog vlada na nebu, a đavo na zemlji“. Toliko o Davidoviču. Zanimljiv je podatak da je u periodu od 1901. do 1915. godine u carskoj Rusiji objavljeno 127 knjiga aforizama, a u vremenu od pobede boljševika do Staljinove smrti, od 1917. do 1953. godine, pojavilo se samo devet aforističkih zbirki.
Na Zapadu Evrope – mnogo pisaca satiričnih aforizama, ironičnih zapažanja i duhovitih kalambura – Volter, Lihtenberg, Niče, Oskar Vajld i Bernard Šo, a prerano preminuli Stanislav Ježi Lec je samo njihov najčuveniji savremeni sledbenik.
Niče je zapazio u knjizi S one strane dobra i zla: „Postoje izreke i dosetke duha, postoje sentence, mala pregršt reči u kojima se iznenada kristalizuje celokupna kultura, čitavo društvo.“ … I po tome bi izreka, misao, sentencija bila bliska pesmi, s kojom je upoređuje Josip Vidmar, koji kaže da aforizam „u svetu misli znači ono što u književnosti znači pesma“.
Kratke, sažete sentencije i stavovi o životu oduvek su činili osnovu mnogih kultura, naročito najstarijih. Nije li neprekidno od Upanišada i Priča Solomunovih, preko grčkih i rimskih mudraca, Bekona i Voltera, do Ničea i Kamija, postojalo i filozofsko mišljenje u kojem se, sa osloncem na neposredno lično iskustvo, više vodilo računa o neposrednosti i lepoti nego o neprotivrečnosti i koherentnosti saopštenih iskaza. U tako shvaćenoj filozofiji svi iskazi su se prvenstveno ticali ličnih problema, i rečeni na ličan način, pružali su mogućnost opredeljivanja na osnovu saosećanja s misliocem i njegovim iskustvom.
Hegel je ovu vrstu razmišljanja o čoveku i životu nazivao popularnom filozofijom. Ali u oblasti moralističke književnosti dolazi se i s druge strane: iz književnosti. Ako se može prihvatiti da su Ciceron, Montenj ili Paskal prvenstveno filozofi, nema sumnje da su Gete, Igo i Šo pre svega pisci koji su često u svojim književnim delima izneli mišljenja koja imaju važenje opštih stavova i sudova. Kao i popularni filozofi o kojima je Hegel govorio, tako i oni na osnovu svog vlastitog iskustva dolaze do stavova o dobrim i lošim stranama čoveka, smislu ljudskog života, položaju čoveka u svetu. I jedni i drugi pišu bez pretpostavki koje bi ih iz praktične filozofije vodile u metafiziku. I jedne i druge interesuje svakodnevni, stvarni život, a ne metafizička spekulacija, i korist od rezonovanja, a ne samo rezonovanje. U tom pogledu oni nastoje da prevaziđu reči i da ih pretvore u dela. Angažovanost se najpre javila u ovoj oblasti duha koja povezuje filozofiju i književnost: Kjerkegor i Niče su praktično preteče ideje o angažovanju u Sartrovoj interpretaciji.
Pisci koji pišu misli, u srpskoj književnosti su Božidar Knežević, Uroš Petrović, Miloš Petrović, Ivo Andrić, kao i neki drugi, manje poznati pisci. Volterovo mišljenje iz Filozofskog rečnika: „Upoznaj samoga sebe je izvrstan savet, ali samo ga bog može iskoristiti: ko bi drugi mogao da upozna svoju suštinu?“ Žuber je govorio svojoj ambiciji da stavi celu knjigu u jednu stranicu, celu stranicu u jednu rečenicu, a celu rečenicu u jednu reč, a Knežević tvrdi: „Svet onakav kakav je idealan je za kamenje, savršen za biljke, prekrasan za životinje, dobar i lep za običnog, nižeg čoveka, ružan za one koji dublje misle, nerazumljiv za one koji misle.“ A Knežević je u Mislima tvrdio: „Kad veliki čovek pogreši i padne, onda se i najsitniji čovek oseća veći od njega“.
Nedavno je Žan-Fransoa Revel Emila Siorana, pisca ne znatno većeg opusa meditativne proze od Znakova pored puta, nazvao najvećim francuskim savremenim proznim piscem.
Za kraj Gustav Krklec:
„Od svih slasti najopasnija je – slast vlasti.“
„U velikim vremenima najbolje prolaze – mali ljudi.“
„Prvo je vedrio, a zatim oblačio. Na kraju ga je progutala – magla.“
„Za izgradnju rajeva potrebne su – paklene muke.“
„Šta će ježu sloboda, kad mu ošišaju bodlje.“
„Čak i ljudožderi vole – ljude.“
Jirži Lec, satiričar i aforističar, predstavio se G. Krklecu: „Ja sam Lec“, a Krklec njemu: „A ja sam Krk-lec.“
I Minimax: „Za one koji prežive treći svetski rat, ovo naše vreme biće staro, dobro, predratno…“
„Nepismeni veruju da je televizija pronađena zbog njih.“
„U rukama ljudoždera telefonski imenik postaje jelovnik.“
„Hazari su izumrli, a ni mi se ne osećamo najbolje.“
„Više se ne svađamo: niko ni sa kim ne govori.“
„Tiranin ima televizor bez tona: neće on nikog da sluša.“
„Aforizam – roman iz koga su izbačene suvišne reči.“
Jovan Rukavina
