Dragi moji,
ko je preživeo sve ove kalendarske Božiće i Nove godine, brojne Slave, i shodno našim običajima, svo to iće i piće, može da kaže, da je, što se toga tiče, najgore, prošlo. Novčanici su ispražnjeni, ionako su obično poluprazni, ili, što bi optimisti rekli, polupuni, pa je ostatak ovog januara, kao i svakog drugog prvog meseca u godini, puko preživljavanje, mada, čekaju nas i Jovanjdan i Sveti Sava… Nije lako Srbin biti, ili se sa njima družiti i posećivati, to se najbolje oseti ovih dana…
Bog, ili priroda, što kažu ateisti, nam je dao blagu zimu, barem do sada, pa se nekako provlačimo bez velikih troškova za energente, iako ni ovi minimalni, nisu mali… Ali, ako smo i prištedeli na grejanju, prodavci kućnih potrepština, slatkiša, mesnih prerađevina, hemije i svega ono svakodnevno potrebnog, za kuću, baš nas deru. Toliko nas deru da više niko i ne kupuje proizvode koji nisu na akcijama, iako su se stari namazanci, trgovci, dosetili, pa akcijama proglašavaju i ono što nije pojeftinilo… Navikli smo da nas varaju, pa gutamo i ćutimo… A inflacija galopira. Puni trk… Pun gas… šta je to za nas koji smo preživeli onu 1993. godinu, i poskupljenja od nekoliko hiljada puta u jednom satu… Ovo je inflacija za male mace…
Naš grad, nekako utonuo u sivilo i tišinu. Na ulicama sve manje ljudi. Gasovi, koje nemilice izbacuje naslednik one velike Zorke, često pominjan ovih dana i u srpskim medijima, zbog onog amonijaka kod Pirota, zatvorio grad i ljude u njemu, svi su u četiri zida. Tišina. Niko ništa. Svi ćute. I ovi što truju, i ovi koje truju… a nadležni, mirni… Opijeni gasovima… ili…
Šapčane pak, trenutno, izbacuju iz takta samo loše vesti. Neka naša beba je umrla odmah po porođaju, jer neko nije radio svoj posao savesno, a to onda odjekne i zaboli svakoga, uskomešaju se svi, pa onda sve splasne i krene utabanim stazama. Odgovornosti nigde. Profesionalnosti, u tragovima i na iznenađenje… Predsednik nam neki dan reče i, čini mi se, ne trepnu, da „mi hoćemo da se otkačimo od partijsko-parazitskog sistema“ jer, kaza nam on „neko je postavljen da bi nešto krao, e sada ćemo da postavimo Norvežane“… pošto je, kako nam je rekao: “država važnija od partije…“ Tako je, hteo on to ili ne, naš predsednik priznao, da je partijsko zapošljavanje, umalo uništilo EPS, a slično je i sa nekim drugim sistemima, recimo PTT-om, gde je nezadovoljstvo veliko, a pismo iz Šapca do Sremske Mitrovice putuje i po nekoliko dana… Možda će ona SNS poslanica, Staša, poznata kao prva dama selfija u Narodnoj skupštini Srbije, kao specijalna stručna saradnica Elektrodistribucije Srbije, biti poslednji takav slučaj, partijskog kadriranja… Mada, lično, sumnjam u to, ma koliko verovao našem predsedniku… Njemu se mora verovati… zar ne. Onaj Grčić, pečenjar na čelu EPS-a, sada je nekakav specijalni savetnik gradonačelnika Obrenovca… neka se zna… A taj pečenjar je i doveo Norvežane u EPS i izazvao predsednikov gaf…
Jede nas i uništava to partijaštvo, sumnjivi i mahom nestručni kadrovi partija na vlasti, a u nekim slučajevima nas to i ubija… da li će se sa tim prestati… nisam siguran… ali, predsednik nam obeća… pa ajde neka mu bude… možda mu neko, kao ja, i poveruje…
Ako Srbija odavno, ne zna gde će i kuda će, razapeta između Rusije, Evrope i Amerike, sa kosovsko-metohijskim tovarom na leđima, barem može da sredi ono što je isključivo do nje… da na najodgovornija mesta budu postavljeni najkvalitetniji ljudi… Nije sve u Srbiji samo politika i samo partijski interesi, ima i nas, običnih građana… koji bi da živimo normalno, i bez stalnih stresova… Ali, to je teška tema, za neki drugi put…
Sve Vas volim i pozdravljam.
