Nikola Iskić, medicinski tehničar u Opštoj bolnici „Dr Laza K. Lazarević“ Šabac, objavio je novi roman pod nazivom Rosna jutra. Roman govori o životima dvoje ljudi, o Kolji i Djevki, čije su se duše još u samom detinjstvu dotakle i poželele da se nikada ne odvoje. Rosna jutra drugi je roman Nikole Iskića, a osim dva romana, od 2015. godine objavio je i dve zbirke pesama.
Za Nikolu Iskića, pisanje je mnogo više od nizanja reči na hartiji. To su trenuci u kojima emocijama daje prostor da se rasplamsaju, da utisne deo sebe, ali samo onoliko koliko je dovoljno da njegova dela nastave da žive sama. Od prvih stihova nastalih još u srednjoj školi, pa do svog književnog prvenca, proteklo je dosta vremena. Ipak, kako ističe, za svoje stvaralaštvo najveću zahvalnost duguje upravo profesiji kojoj je posvetio život.
– Da nisam išao u medicinsku školu i da ne radim u bolnici, iskreno, nisam siguran da bih se bavio pisanjem. Posao medicinskih radnika je human i razvija empatiju. Jednostavno, ovaj posao bio je temelj za moju kreativnost i inspiraciju. Ranije sam se bavio sportom, trenirao fudbal, ali nije moglo da me ispuni kao što to čini pisanje – kaže Nikola Iskić.
Prva zbirka pesama i izreka naslovljena Svedočanstvo, objavljena je 2015. godine. Usledio je roman Lilia, objavljen 2019. godine, a godinu dana kasnije još jedna zbirka pesama sabrana pod imenom Tobom ovenčani (sve)mir. Iako je prve stihove sročio u tinejdžerskom dobu, Nikola se tek 2005. godine, kada je započeo staž u šabačkoj bolnici, ohrabrio da pisanju pokloni veću pažnju. Na Odeljenju hirurgije tokom noćnih smena na kratkim pauzama, nastali su neki od stihova.
– To odeljenje mi je na neki način promenilo život. Susreti pacijenata sa njima dragim ljudima, njihove emocije, mislim da su bili prelomni trenutak za stvaranje. Iako više ne radim na hirurgiji, i dalje su mi živi u sećanju likovi mnogih pacijenata. I danas čuvam minijaturnu ispletenu patofnu koju mi je poklonila jedna baka koja je ležala na odeljenju mesecima. Svaki put kada vidim setim se te bake, njenog pogleda kada mi je to poklonila i kako sam se tada osećao. To su neprocenjive stvari – objašnjava.
Da za životni poziv odabere zdravstvenu struku, Nikolu je motivisala njegova majka, viša medicinska sestra koja je do svoje prerane smrti radila u šabačkoj bolnici. A Spasenija Iskić nije bila samo omiljena među svojim kolegama. O njoj je sa divljenjem govorila čitava Srbija, kao o jednom od najuspešnijih promotera akcije „Produži život“, jer je blizu 2000 sugrađana podstakla da zaveštaju svoje organe. Nakon teškog moždanog udara u svojoj 53–oj godini i moždane smrti, Spasenijini organi produžili su živote teško obolelima.
– Kada je mama išla po komšiluku da daje injekcije, dok sam bio dete uvek me vodila sa sobom i to mi je bilo zanimljivo. Bez obzira što sam odrastao u takvom okruženju, nisam bio siguran da li je medicinska struka nešto čime bih mogao da se posvetim. Ali je mama u mene verovala više nego što sam imao poverenje u sebe samog. Moram da priznam da sam tokom školovanja bio ravnodušan prema ovoj profesiji, lopta me više privlačila, ali se sve promenilo već u prvih mesec dana na hirurgiji – priča Nikola Iskić.
Roman Rosna jutra promovisan je na minulom Oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu, a Šapčani će imati priliku da se sa ovim delom bolje upoznaju u četvrtak, 17. novembra u Kulturnom centru. Početak promocije predviđen je od 19 sati.
