GREH
Marini – ona zna zašto!
„Izmaštana dešavanja su najistinitija“. (Autor poznat potpisniku)
Čuo sam, nikad mi nije zbog onog oprostila.
Biće da me je tada doista iskreno volela.
A unutar sopstva se još nisam s naklonošću prema njoj pomirio.
Inače, nesumnjivo je da sam nenadoknadivo nesrećno baš ja Nas razdvojene skrivio.
Zato što se nada(la) ona da sam je celim bićem tih dana i nedelja beskrajno gotivio.
Pritom, uz njenu tananost, dodirnuvši je, izgleda da sam u preosetljivoj uvali pristao.
Ili se od nje možda u nevreme previše odmakao?
Ili joj nisam bio dorastao?
I čudnim strahom se kao neprozirnim morem poplavio.
U rano proleće osamdeset i neke.
Bila je minjon, pistać, med, ponajviše moja vruća čokolada.
Česta, zanesena i slepa apsolutna mentalna blokada.
Kada smo se ustreptali sastajali krišom,
Ponajviše, u početku, tamo na vrhu beogradske Zvezdare.
Danju, noću, po suncu, čak i kad ona sitna, opominjuća kiša pada.
U stanu, u prirodi, na klupi, u autu, u kafani, upijao sam njeno lice, svilenu kosu, glas,
Neponovljivi, vretenasti, zavodljivi Marinin stas.
I oči smaragdne što predamnom svetlucaju i žare.
Redovno smo šetali od „Bagrema“ šuštavom šumom, zelenilom dugo.
Da, uvek je tražila je skupo, vrhunsko, hitno, detinje ludo,
A ja sam joj namah sve rado ugađao.
(Pa ne bih, da je razočaram, ni učinio bilo šta drugo!)
Tako smo, besni, jednog vetrovitog vikenda na Palić, kao na svetionik sreće taksijem otišli.
Da se „za sve pare“ i životne sokove provedemo,
Obilno mezetimo, pijemo, muziku tamburaša slušamo, veselimo se i razdragani uvis skačemo.
Zabavljamo se, karte i fote u dvoje potom u potaji igramo.
Onda omamljeni, na sve i svakoga
U sobi sâmi, u hotelu „Park“ zaključani,
Zaboravimo.
Sutradan smo, vazdušasto laki, jedno uz drugo zagrljeni, kraj jezera mahnito zaljubljeni, u vodu i nebo zagledani,
Kao utvare satima ukrivo hodali, buncali nasmejani.
U Beograd se vratismo zamišljeni, ćutke, kao zaverenici pomešanih osećanja.
I razapetih verovanja.
Ona puna blage miline, ja tek iskrsle turobne melanholične praznine.
Prođoše brzo, eto, i ti, a i svi drugi sledstveni dani.
Sa njom, a onda i lišeni nje, mojom glupošću i tugom prosejani.
I nastupiše neki sumorni, neki privremenom radošću meseci protkani.
Album životnih slika listam i kao da ni za čim ne žalim.
(U stvari se samo takvim pravim.)
Ali za nju, za Marinu, za stanje njene duše nisam siguran,
Jer, vele mi neki, da sam od nje bio bezmalo onomad već izabran.
Zapravo, ispostavilo se – sasvim promašen.
Trošan a razoran.
Kad sam netragom posle hitro iz njenog života besciljno iščezao,
Usamljen i hronično bolestan.
Od nje otuđen, čuh od drugih – no ne i zauvek iz njenog vrelog srca,
Izbrisan.
Dok mi i danas tragično za njom, dobrano zakasnelo pulsira, na vratu i na ruci žila, baš ta ključna.
Kucavica.
Elem, u sebi ostadoh večito zapitan, neshvaćen, zbunjen, bezvezan.
I nezrelo rastrgan.
A kada mi svih ovih proteklih godina čak i sećanja na Marinu krene nagoveštaj,
Uz crno vino, u čuvenoj birtiji „našoj“ dorćolskoj, u grlu zastane gorki zalogaj.
Te odmah kao da pred celim svetom, pred njom neznano nestalom,
Duboki a besmislen otme mi se vapaj,
Ja pepelom posut,
Zbog emotivnog greha,
Sav bolno rasut,
Molim za uzaludni
Oproštaj.
Zoran R. Tomić (iz neobjavljene pesničke zbirke „Promašaji“)
