U sećanju
Na Gradskom trgu u Šapcu podignut je simboličan spomenik o pobedi svetlosti nad tamom, gde su utisnuti stihovi Jovana Jovanovića Zmaja iz pesme „Svetli grobovi“. Kao poruka izdvaja se “da grobovi nisu rake, već kolevke“… I znameniti američki književnik Pol Oster piše da iza svake čitulje treba ostaviti i trag o onom ljudskom delanju na ovome svetu.
Bora Radosavljević, pored ostalog, bio je i uspešan privrednik, u ovom vremenu opšteg posrnuća srpske privrede. Veći deo svog radnog veka proveo je Šabačkoj bnaci, koja je bila ogranak Beogradske banke, i jedna od najvećih banaka u Srbiji. Šabačka banka bila je vezana za najveće investicije kao i za poslovanje sa stanovništvom. Preko ove banke vođena je i najveća šabačka investicija, Šećerana. Više od sto miliona dolara uloženo je u ovu fabriku sa oko 600 zapsolenih, a doprinosila je i značajnim prihodima zemljoradnika. Po njegovim rečima za uspešnost Šećerana bilo je potrebno obezbediti od šest do osam hiljada hektara pod šećernom repom, i, naravno, domaćinsko poslovanje. Ukazao je da se ova šećerana kao i ona u Požarevcu gradila zato što su šećerane bile na području Vojvodine, a nekako se odviše talasalo federalizacijom tadašnje Jugoslavije. Međutim, dešavalo se da zemljoradnici sa repom isporuče i panjeve, pa i velike komade kamena, da bi bilo što teže, a naravno stradala su postrojenja. Posle dolaze i neke druge turbululencije, Šabačka banka otišla je u stečaj, uostalom kao i druge srpske banke. Posao je našao u jednoj klanici a kasnije i u jednom stovarištu, i uspeo da za kratko vreme, tri-četiri meseca, ove firme podigne iz gubitaka, obezbedi plate, kao i dobit od jedan odnosno dva miliona dinara. Međutim, posle tako, za naše prilike veoma retkog uspešnog poslovanja, bio je otpušten, da bi se našao na čelu ogranka Sosijete ženeral banke u Šapcu. Prošao je intenzivnu obuku po svim principima evropskog poslovanja, i obezbedio oko četiri hiljade komitenata. To je mogao samo uz svakodsnevno žrtvovanje i poznavanje posla i ljudi, a to nikako nije bilo lako jer je u Šapcu jedno vreme poslovalo čak tridesetak banaka. Odlaskom u penziju nije zaboravljao svoje prijatelje i poznanike, uvek imao lepu i okrepljujuću reč. Što je, za ovo vreme, svoje vrste čudo.
D.E.
