Sofija Pjevac, prosvetni radnik:
– Kao prosvetni radnik radila sam prvo u Srbiji a onda u Bosni. U rodni Klenak vratila sam se kao izbeglica, i od 1992. do 1995. predavala likovno. U penziji sam od 2009. godine i za 8,5 godina srpskog staža dobijam 6.000 dinara, a za deceniju i po rada u Bosni primam 100 evra. Od toga ne bih mogla da živim, jer sam kao hronični bolesnik ovog meseca na lekove dala 8.000 dinara. Ubila bih se da moram da živim od srpske i bosanske penzije, jer mizeriju od života ne bih podnela. Na sreću, one su mi samo džeparac jer sam 1995. emigrirala u Australiju. Tamo sam do 2009. pola radnog vremana radila kao prodavačica. Živim zahvaljujući australijskoj penziji, a kada odem tamo i kažem im koliko dobijem za 23,5 godine rada u Srbiji i Bosni oni se čude. Naravno da me to jako boli, jer je svako i u ovoj zemlji radio i izdvajao u penzioni fond da bi od penzije pristojno živeo.
Dragan Petrović, električar:
– Penzioner sam od 1996. godine. Poslednjih godina od penzije teško mogu da živim. Životni i zdravstveni problemi doveli su me u tu situaciju. Ćerka mi plaća stanarinu, ja samo komunalije, ali mnogo novca dajem na lekove. Pijem 18 različitih lekova, i ne znam kako bih da nemam apotekarku koja mi čini i daje mi lekove i kada nemam novca a ja joj se posle razdužujem …
Dragica Stanković, slikarka:
– Nemački sam penzioner od 2015. godine. Srpsku penziju sam odbila. Primam svoju, zarađenu u Nemačkoj, a od 2020. i 60% muževljeve penzije. U Srbiji od toga mogu lepo da živim. A ako se pitate kako bih sa istim novcem prolazila u inostranstvu, morate da znate da u Nemačkoj ne gladuje ni onaj ko nema jedan jedini dan staža. Imam prijatelje koji ne rade, a imaju dvoje maloletne dece. Njima država daje sve što im treba za život i školovanje dece. Kao socijalni slučajevu oni imaju besplatan stan i plaćene sve komunalije, a mesečno dobijaju i 1.000 evra. Plus, rade na crno. E, tako bih volela da je i u mojoj Srbiji uređen socijalni sistem. Sećam se, kada je pao Berlinski zid, država je da bi pomogla one koji su joj se priključili – bez pitanja – svakome od plate odbila sedam maraka. Nemci su se tome tako usprotivili, da su vlastodržci već sledećeg meseca sa kamatom vratili to što su uzeli. Eto, to je Nemačka i nemački socijalni sistem. Volela bih da je i u Srbiji tako.
Milorad Rajić, obućar:
– Ko je zadovoljan penzijom danas?! Znam da je to socijalna kategorija. Svestan sam i da u principu primam onoliko koliko sam izdvajao, a otišao sam u preveremnu penziju. Problem sam rešio time što sam napustio Šabac i preselio se na selo. Tamo mi bašta, gradnica, povrće i voće, zimnica i tovljenik, pomažu da bolje živim. U gradu, naravno, teže se preživljava. Neću međutim da napadam svoju državu, jer i ona pomaže vanrednim isplatama i stalnim povećavanjem penzija.
Slavica Mićić, laborant
– Ako se moraju kupiti lekovi, a moraju, i bar čokolade za decu onda od penzije ne bih mogla da živim. Za lekove dajem gotovo čitavu svoju penziju, a ako odem kod frizera i kupim poneku krpicu ne ostane mi ništa. Postoje srećom tržnica i zamirzivač, pa izdržavana žena – kakva sam ja – može da živi. U braku sam 53 godine, a svi brakovi su oblaci i sunce pa je mnogo lepo ako kiša padne kada treba. Penzinerski dani mi prolaze u kući, uz muža i moje pesme, a radujem se i unucima koje učim radu, strpljenju i požrtvovanju. Zahvaljujući mužu nemam materijalnih problema a živim po principu „uhvati dan“, jer ako razmišljam o juče i sutra – gubim sadašnjost.
Zagorka Cica Dragojević, trgovac
– U starosnoj penziji sam od oktobra 2020. godine. Od penzije ne mogu da živim, pa dodatnim radom rešavam egzistencijalni problem. I dalje radim kao trgovac, naravno kod privatnika. Pazim i tetku, koja je bolesna i slabo pokretna. Bavim se i unucima Dunjom i Đorđem, i gotovo da nemam slobodnog vremena.
Ž.V.