Letnja razigravanja u ozbiljna vremena
„Tako je malo ljubavi. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi“. (Duško Radović)
Ljubav je uzaludno, besmisleno definisati i objašnjavati, vele mnogi. Treba je (pro)živeti ako si je dosegao, a ne o njoj filozofirati – zar ne? Brojne stranice proze, impozantna množina stihova posvećena je baš njoj, kao i sijaset filmova, pozorišnih predstava, oper, baleta i drugih umetničkih dela. Njenoj lepoti, neuhvatljivosti. Neporecivo, osetno više se u svim epohama besedilo i pevalo o nesrećnim, neostvarenim, onim prekinutim, nedovršenim, neprikladnim, potonulim, nemogućim, neuzvraćenim, sanjanim, pa i izmišljenim ljubavima. Kao da one druge – recimo zadovoljstvom ukomponovane, pa još i trajnije – nisu dovoljno zanimljive, nisu dostojne obelodanjivanja i slavljenja.
Predivne ljubavne stranice, odnosno stvaralački dragulji – ma u kom obliku – su Homerova Odiseja, mit Orfej i Euridika, kip Miloske Venere vajara Aleksandrosa, Rembrantovi ženski potreti, Markesova Ljubav u doba kolere, Tolstojeva Ana Karenjina, Šekspirovi Romeo i Đulijeta, keltsko predanje o Tristanu i Izoldi itd. Tako i filmovi Sjaj u travi, I Bog stavri ženu, Ljubav i moda, Eni Hol, Menhetn, Ljubavna priča, Jesen u Njojrku, Devojka za zbogom, Devojka koju sam voleo, More ljubavi, Jedan čovek i jedna žena, Ljubav u Barseloni, Mostovi okruga Medison, Ljubav u Veneciji, Devojka Puriše Đorđevića… I velelepna proza: Dobar dan tugo i Izvestan osmeh Saganove, Remarkov roman Nebo nema miljenike, Lolita Nabokova, Kunderine Smešne ljubavi, Šlinkov „svežanj“ Boje rastanka, Geteovi Ljubavni jadi mladoga vertera, Zilahijevo Samrtno proleće, Lazarevićeva Švabica, Norveška šuma Murakamija, Grendalova Tišina u oktobru, Kaporova Una, Ficdžeraldov Veliki Getsbi, Begbedeov roman Una i Selindžer, Čovek i žena Tonija Parsonsa, Muzej nevinosti Orhana Pamuka, Gvozdena zavesa Vesne Golsvorti – do Ljubanog života Cruje Šalev. Nezaobilazne, prekrasne pesme izatkali su, pored ostalih, Bajron, Petrarka, Tagore, Neruda, Hajne, Majakovski, Ljermontov, Rilke, Prever, Kits, Bukovski, Ahmatova, Jejts, Galjčinski, Desanka, Ujević, Matoš, Drainac, Vesna Parun, Mika Antić, Sima Pandurović, Đura Jakšić, Tin Ujević, Branko Miljković, Laza Kostića, Branko Radičević, Vasko Popa, Stevan Raičković, Bodler, Jesenjin, Šantić, Rembo, Crnjanski, Dučić, Rakić, Dis, Davičo, Bećković…. To je samo majušni, neznatni ilustrativni isečak korifeja ljubavnih talasa, inspiracija i tema. Po ukusu potpisnika ovog teksta. A „čovek bez ljubavi jest muzikalno oruđe za neukoga čoveka“. (J. S. Popović)
Ljubav iz računa, koristi, zloupotrebe drugog, ili iz ambicije, milosrđa, iz sâmog vapaja za ljubavalju, iz nemira, očajanja, dosade, želje za promenom, iz straha, iz pohote, iz nužde, zbog potrebe za decom, odnosnoiz estetskih razloga, iz hira, mode, ili iz prijateljstva, iz pukog slučaja, bluda, iz zablude, platonska ljubav, druge.
Ima li uopšte osnova da se prethodna, nasumice razastrta paleta „doživljaja“ nazove ljubavlju? Ili je uvek u pitanju mešavina emocija, nagona, razuma i sticaja okolnosti, pa i skrivenih, „zadnjih misli“ i namera? Uz preovladavanje jedne, odnosno paralelno više struja među pomenutim. Stoga, da li je jedina prâva ljubav – ljubav „iz ničega“, ona besprekorno čista, apsolutna opčinjenost, zanesenost, iz čežnje da se bude sa određenom osobom bez posebnog, jasnog, vidljivog, odnsno (iz prikrajka) razumljivog razloga, „bez ostatka“. Koja ne traži ništa, a sve pruža. Luda, beskrajna, fatalna. Dešava li se tako nešto nekome negde? „Zar može biti ljubavi bez žrtve?“ (L. K. Lazarević)
Ali kao da s početka partnerske idile ili pak jednostavnog ljubavnog spajanja – ipak mora nešto „krenuti“: određeni impuls, slutnja, ideja, možda i odluka, apstraktna. Opet, najčešće pogled ili/i glas. Ili možda hod, kosa, torzo. Najviše oči. Toplina, boja, dubina njihova. Uz određeni izraz, mimiku. A i osmeh, povezan sa očima: dvostruka draž zapljuskivanja nežnošću. Nije posredi (samo) estetika u izvornom smislu. Više simpatičnost, srodnost po nečemu. Možda neka osobena, duhovna veza na pomolu. Nagoveštaj sklada. Praćena određenom pričom, šarmom, pokretima, ličnom energijom u preplitanju. Aktivna, prodorna, razarajuća – ili ona diskretna, nekako u senci.
Šta god da je dolična, uzbuđujuća ljubav „sa pokrićem“, koliko god ta vatra gorela ili tinjala, ona je uzvišeni praznik duha i tela, oda životu, predah i brana nevoljama i nepogodama raznim, izvor sećanja i antiteza umiranja. „Slepilo“ za (sve) druge i drugo. U odsustvu takve ljubavi, malo šta ima smisla. Možda samo potomstvo i stvaralaštvo – a i oni su samosvojna ljubav. I kada je posredi tuga i patnja zbog neke ljubavi iščezle, ljubavi prošle – ta ljubav minula u nama ostaje. Kao spomenik radosti življenja, makar kao nostalgija, bar kao uspomena da smo voleli ili /i bili voljeni.
Sreću li se ljubavi bez strasti? Da, prevashodno kao odraz temperamenta aktera. Tiha, otmena, svedena ljubav, smerna i postojana, često naglašeno romantična. Viđao sam i ljubavi bez mnogo reči, lišene gromopucateljnih komplimenata, obećanja. Ipak, ljubav prožeta strašću, ako joj ta strast nije isključivo svojstvo – koliko god opstala – komletnija je, neuporedivo pamtljivija, magičnija, bliska istinitoj bajci. Opijajuća. Na nebu i na zemlji, u isti mah.
I nemojte tražiti da ljubav bude simetrična, (pod)jednake, približne jačine i lepršavosti iz oba smera. Ličnosti su različite, ne očekujte previše. Uostalom, važnije je voleti nego biti voljen. Ne štedite se, ljubite punim srcem. Pritom, svako emotivno uzvraćanje je ogroman dobitak. U ljubavi, nipošto ne brojte „zasluge“ i „poene“. Nema sile u ljubavi, ona sâma je sila moćna! Svaka prinuda je strana autentičnoj ljubavi. Vremenom se sve izbistri, izađe na videlo, kako-tako – ustreptalo ili ravnodušno. Pobeda ili poraz. Presudno je da ste, kad je trebalo, kada ste (se) tako osećali, pružili celog sebe; kajanja će biti jedino ako tô niste bar pokušali. Borite za ljubav. Ishod je neizvestan ali je možda i u tome ono ljudsko, veličanstveno. Živo i pokretno. Nema šema, recepata. Jer, u toku je, pred vama je vaš život, jedan, jedini. On zavisi kako od nas/vâs, tako i od okolnosti na koje malo možete da utičete. Uključujući motive i ciljeve drugih. Zato, negujte opuštanje i delanje, dušom i telom, nikako prepuštanje stihiji! Ljubav nije ni matematika, ni logika. Pre šah, čak rulet, rizik, filovan psihologijom.
Poznata su nam izvorišta, putevi i krajevi potoka, reka. Dok su vrêla, hod, meandri i „mesta“ uviranja ljubavi obično neprozirni, pa i tajnoviti. No, nesporno je da je ljubav, podloga, sjaj i vrhunac, uzrok i jezgro ljudskog života. Možda i onaj najvažniji prostor sreće.
„Treba voleti da bismo se svikli na opasnost da zbog toga patimo. Treba te mnogo voleti da bih ostala sposobna da od trebe bolujem“. (M. Jursenar)
Zoran R. Tomić
