Život u rečima, slici, prirodi: Lutvo Memić
Obično se nakon radnog veka prave životni bilansi, ali susret sa smrću je mnogo dramatičniji, gde se u najkraćem vremenu odvija životni put. Lutvo Memić, u oktobru prošle godine, dospeo je u bolnicu zbog korona virusa, iako je primio potrebne vakcine. Kako kaže, nekako je „pretekao“, ali u tim trenucima jedna od pomisli bila je završen rukopis za knjigu, ali drugi nikako nisu mogli da odgonetaju taj rukopis, samo njemu poznat. Strahovao je i “nije smeo ni da zaspi”, jer onda bi to bio kraj… Srećom, sve se dobro završilo, ali bilo je „vrlo blizu“… Posle toga knjiga „Moji Memići” bila je spremna za štampu, i u proleće ove godine i objavljena. Pisao ju je od 2012. godine, i to je svojevrstan porodični roman – hronika. Osnovni cilj, kako kaže Lutvo, bio je da ostane trag o životu i postojanju, o precima koji su žrtovali sebe za neko bolje sutra svojim potomcima. Bio je to ne samo dug prema svojim korenima, nego i odgovarajući filosofski odgovor: “Ko smo, šta smo, odakle potičemo…“ Retkost je u savremenoj literaturi pronaći ovakvu priču, gde nema nijedne ružne pomisli ni rečenice, nego je to priča o ljubavi, bratskoj, sestrinskoj, ljubavi roditelja kao i potomaka prema roditeljima. No, za razliku od drugih ovakvih tvorevina u ovome delu autor se baš potrudio da pronađe brojne relevatne istorijske i životne činjenice, i zaokruži jedno veliko putovanje Memića započeto početkom 18. veka ispod Durmitora do prvih godina Prvog svetskog rata. No, autor je išao i dalje i dublje, i još mukotrpnijim putem, kao dodatak delu, pripremio čitavu geneaologiju Memića, gde su i šta su, kako su rasuti po celom svetu. Ovo nije slučajno delo jer Lutvo ima izuzetnu odgovornost prema pisanoj reči, književnosti i publicistici, a kako kaže on se u svakom delu “svađa sa autorom“. Na marginama, fusnotama, piše svoja opažanja, opaske, komentare, a ima i posebnu beležnicu za vredne misli i činjenice. Nadasve, književnost je umetnost reči, jedno dublje, a ponekad i istinitije sagledavanje života od istorije i povesti. I za književnost, naravno, potrebno je pored onog knjiškog imati i životnog isustva. Jer kako kaže Andrić: “Što ne boli nije život, što ne prolazi nije sreća“.
Nakon završene srednje škole za milicionare u Sremskoj Kamenici, drugoj generaciji nakon osnivanja škole, Lutvo Memić je tri godine proveo kao milicajac u Šapcu. Nakon toga radio je u Komunalnom preduzeću “Stari grad” gde je od svog nadređenog, sada pokojnog mr Dragoša Gmitrića, uvideo značaj sistematičnosti i stručnosti za ono što radi. Pored ostalog završio je Pravni fakultet u Sarajevu, Srednju saobraćajnu tehničku školu u Zemunu kao i Srednju građevinsku u Šapcu. To je bio uslov i da obavlja određene poslove. A to je instruktaža za vozače, jer je položio sve potrebne kategorije, a 1985. godine otvara prvu privatnu stambenu zadrugu ”Stanprodukt”. Imala je više od pet hiljada članova, i mnogo je, uostalom kao svaka zadruga, značila za njene članove.
Ljubav prema fotografiji kao i filmu, započeta je 1969. godine na ORA Novi Beograd, gde je snimio i prvi jednoipominutni film. Naravno, bio je predan onom otkrovenju i radosti kada se razvijuju crno-beli filmovi, i iz tame nastaju fotografije. U vreme posle hipernflacije, ali i opšteg siromaštva i svega onoga što se mnogi nerado sećaju, 1996. godine organizuje projekcije filmova, najpre u Sali Doma sindikata, a kasnije otvara i savremeni LM bioskop. I dok nestaju bioskopi u Šapcu: Dom sindikata, Kasina, Dom JNA, gde se dnevno za po nekoliko stotina gledalaca davalo po dve predstave, LM bioskop čuva tu magiju pokretnih sika i sedmu umetnost.
Jedno važno opredeljenje je i suživot sa prirodom, a za Lutvu to je baštovanstvo i voćarstvo. Još kad je bio mali, kada je osećao tu rosu na nogama prilikom vođenja krave na ispašu, ostala je ta veza sa prirodom. Kao dečak išao je iz svog rodnog sela Glode 15 kilometara peške do škole u Zvornik. Zimi ga je pratio otac sa fenjerom, ali i to je ona najvažnija škola- mukom stečena znanja . Baš u svom rodnom kraju, Glodama, na oko 300 kvadratnih metara, održava svoje ogledno polje. Tu su zasadi paradajza, luka, krompira, bundeva… Ima i svoj izum „kap po kap“, kada šuplju cev od oko dva metra do vrha ispuni vodom, i ona lagano natapa koren biljaka. U Šapcu, u svome dvorištu na Kamičku, sve to ima u malom izdanju, a zasadio je i voće, autohtone sorte jabuka i krušaka, a ima i jedno stablo već nestalih „madžarki“. Plodovi zemlje su nešto što nas održava, i vidimo kako i koliko se obnavlja prirodni ciklus. Nekako, baš na Kamičku, je i priča i o zatrpavanju ove rečice koja je mnogo značila Šapčanima. Kako kaže, to je čista ljudska glupost, jer se Kamičak mogao lagano održavati, sa svim svojim malim ćuprijama, a da bude prijatno svima uz uređenu obalu. Većini ljudi reke, rečice, uopšte voda znači blagodet prirode. S tim u vezi su i podzemne vode, i kako kaže Lutvo, sreća Šapčana što jedan krak “drinske žice” čini vodoizvorište. Ali, te podzemne vode imaju svoje zasebne tokove, a nažalost ljudi čine da se one sabiraju kad im se put zaustavi, ili da jednostavno negde izbijaju jer su im prirodni tokovi začepljeni. I nekako život treba da teče kao reka, nekad brže, nekad sporije, u nekom kasnijem dobu menjaju se mogućnosti i interesovanja, ali nikako ne treba stati.
D.E.
Projekat “Penzija nije kraja života već novi početak” je sufinansiran iz Budžeta
Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Organa koji je dodelio sredstva.
