Penzija ili mirovina je mesečna novčana naknada i druge beneficije na koje pojedinac stiče pravo na osnovu osiguranja za slučaj starosti, invalidnosti i smrti, a pod uslovima utvrđenim zakonom. Tako da u zavisnosti pod kojim uslovima je stečena penzija može biti starosna, invalidska ili porodična. Tradicionalno penzijski fond je u domenu državnih izdataka ali se liberalizacijom tržišta usluga sve više uključuju i privatni fondovi osiguranja. Ovo u stvari znači da osoba uplaćuje izvesnu sumu novca tokom svog radnog staža a onda kada ode u penziju dobija materijalnu nadoknadu na osnovu tih doprinosa. Postoje i slučajevi kao u Australiji, na primer, da svi građani koji napune određeni broj godina stiču pravo na penziju. Slično je i u Švedskoj. A kako je u našoj Srbiji ovih „zlatnih godina“ koje teku lagano ali ne baš i mirno? Svašta se ovde dešavalo u poslednjih 30-ak godina nakon raspada bivše države (Jugoslavije) pa su i penzioni fondovi ispražnjeni i potrošeni na ratove 90-ih u kojima nismo učestvovali ali smo ih zato sve junački izgubili. Posle 2000. godine malo smo i kao država i kao društvo stali na noge ali je onda i do nas kao ogroman talas stigla svetska finansijska kriza a onda i cunami jer je promenjena vlast – 2012. godine vratili su se oni koji su nas baš lepo udesili (upropastili) krajem prošlog veka, tzv. crveno-crna koalicija, na vrata naših domova nahrupio je ogoljeni kapitalizam (u našim glavama je i dalje davao znake života samoupravni socijalizam) poimanje sveta kakav smo poznavali drastično se promenio a penzioneri su sve to itekako osetili na svojoj koži. Pa je tako penzija postala kao neka humanitarna kategorija, kao nešto što država (vlast) udeljuje svojim građanima koji su iste po zakonu zaradili i zaslužili, kao eto i vama malo državnog kolača, doduše to su samo mrvice ali je od srca, stvarno! I onda sledi manipulacija od strane vlasti naravno, pred svake izbore penzioneri se podmićuju povećanjima svojih mizernih penzija i drugim povlasticama (BUŠ – brašno, ulje, šećer) ili kratkoročnim beneficijama (vaučeri za letovanje, zimovanje) a u cilju pridobijanja njihovih dragocenih glasova. I kada se sve to lepo upakuje na ružičastim medijima izgleda bajno i sjajno ali u realnosti većina penzionera jedva sastavlja kraj s krajem. Treba li reći da su penzije u Srbiji najmanje (najniže) u Evropi ili na samom dnu kao uostalom i plate. Ipak penzioneri uglavnom ćute i trpe (…samo da ne bude gore…) i glasaju kako im se kaže. A pojedinačno svako svoje penzionerske dane provodi prema svojim mogućnostima, uglavnom zdravstvenim. Ima onih koji ne priznaju godine i rade u penziji mnoge stvari koje nisu stigli tokom zvaničnog radnog veka čak su i aktivniji nego pre. Ima i onih koji su se prepustili sudbini i samo preživljavaju. Naravno da bi penzija prvenstveno trebala biti mirovina, što znači da se vreme u tzv. Trećem dobu uglavnom provede u miru, kako bi to u Bosni rekli – na lahak način, kako i priliči i godinama i skustvu tih godina korisnika penzija ali ovde to teško da može da bude. U zemlji Srbiji je nezamislivo da i jedan dan prođe tek onako, da nije vazda uzbudljiv i stresan, ovde penzosi ne moraju da brinu da će umreti od dosade. Sve ostalo je u igri. U svakom slučaju krajem ove i početkom naredne godina stiže povećanje penzija od ukupno skoro pa 20% (taman da je inflacija s guštom pojede), možete dragi penzioneri slobodno da nakrivite kapu a biće i još dana za megdana. Bože zdravlja.
Dragan Karalazić
Projekat “Penzija nije kraja života već novi početak” je sufinansiran iz Budžeta
Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Organa koji je dodelio sredstva.
