Ulica 23. oktobra, treći deo, granica dve mesne zajednice, Ž. Popović i Šipurske livade… jedan je od najlepših delova ovog dela grada. Početkom sedamdesetih, složne komšije uređuju proširenje, koje pripada gradu i polako na tom prostoru pored zasađenih lipa i ukrasnog šiblja, ruža kalemica nastaje park. Stanari su sami održavali zelenu površinu, deca su imala gde da se igraju, stariji su se okupljali oko arteške česme, pričali neke svoje priče… U vreme bombardovanja 99. kod česme je bio „krizni štab“ gde su Duda, Šubi, Nikola, Vita i ostali tačno znali šta treba uraditi da se bombe zaustave…
Te 2001. svi se, iz ulice 23. oktobra, preseljavaju u ulicu Ćirila i Metodija i svi ostaju u svojim kućama, ali se nešto čudno dešava u ponašanju pojedinaca. Pojedincima smeta lipov hlad i cvrkut ptica, pa počinje zalivanje stabala naftom (pa se pitamo zašto je nafta poskupela…). Pokazalo se da nafta nije imala efekta, neko u rafineriji fušeri, prisrupilo se pozivu strušnjaka iz zelenila. Lipe su orezali ili „obrezali“, niko ne zna tačno, ali to ne liči ni na šta. Nema više lipovog hlada ispod prvo zasađene lipe, ni arteška voda više ne žubori, a ne može joj se ni prići tako lako… Šta se ovo dešava sa nama?
Z-R Gvozdenović
