Veliko bogatstvo našeg poziva je i to što, bivajući svakodnevno sa svojim đacima, a povremeno i njihovim roditeljima, lično upoznajemo porodice u kojima ima puno iskrenosti, ispravnih shvatanja i toliko nam potrebne tolerancije. I tome se dodatno učimo.
Tu su, odmah do njih, jednako čestite, porodice gde su roditelji, ne svojom krivicom, nekad i nekih blago pogrešnih ubeđenja. Sa emocijama koje ponekad nadvladaju sve drugo. Oni se jednako bore za svoju decu i žele im najbolje.
Sledi priča koja opravdava naslov.
Došao sam u školu ranije, pre redovnih časova imao sam jednosatnii termin za razgovor sa roditeljima. Majka moje učenice došla je samo da mi kaže kako njen suprug nedavno njihovoj ćerki nešto važno nije dozvolio. Bio je premoren i reagovao emotivno. Majka je ćutala, poštujući “zlatno” pravilo, po kome roditelji svojoj deci, uvek i obavezno, govore isto.
Ne istinu, nego isto. Da je rekla istinu, rekla bi da otac nije u pravu. A to, kazala mi je, sigurno ne bi bilo dobro.
Pa ako primetim da je njena ćerka nekad na času odsutna, proći će.
I bila je, nekoliko dana, prilično.
Možemo li bolje?
Znao sam da nije trenutak, a ni realno, da kažem bilo šta, osim da se sa tom gospođom srdačno pozdravim. I poručim joj da ne brine. U odeljenjima u koja sam tih dana ušao, rekao sam kako je istina veliki borac protiv nepravdi i nesporazuma. I da se ponekad, ne znajući je, ili ne izgovarajući je, ogrešimo baš o one koje najviše volimo i koji nas najviše vole. Na tabli sam zapisao sledeće:
Platon kaže:
“Prijatelj mi je Sokrat, učitelj moj, no veća mi je prijateljica istina.”
Zatim sam učenicima predložio da to prepišu, što je većina strpljivo i pažljivo učinila.
Hvala im da su zapisali ovu čuvenu mudrost o vrednosti istine, možda je se nekad u životu, na čijoj su kapiji, sete baš u pravom trenutku.
