Kuda ide srpska privreda
Potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom premijerka Srbije Ana Brnabić dočekala u euforiji „da je samo nebo granica“. No, u medijskom mraku nedostaju stručne analize ekonomista i privrednika, a poređenja radi takve sporazume nemaju ni najače privrede, one SAD i Evropske unije. To znači da je srpska privreda prepuštena kineskom talasu bez zaštite carina. Inače, zvaničnici su proglasili BDP Srbije 53 milijarde vera, i to je za milijardu više nego što je BDP bio 2008. godine, pre Svetske ekonomske krize. Međutim, ovaj BDP naduvan je prekomenrim zaduživanjima, na primer u izgradnju puteva i železnica. Putevi se plaćaju dva-tri puta više od evropskog proseka, a kako tek opravdati ulaganje od 1,8 miijarde evra u brzu prugu do Budimpešte. Takođe, veliki posao izgradnje kanalizacionih i vodovodnih sistema počiva na kineskom kreditu većim od tri milijardi evra. Svi ovi veliki poslovi najvećim delom dati su kineskim korporacijama, sa retkim izuzecima da su srpske firme podizvođači, sa mrvicima zarade. S druge strane za ekologiju postojali su vrlo prihvatljivi fondovi uz Evropske unije, sa velikim donacijama. Uostalom, Evropska unija najveći je donator Srbije sa blizu četiri milijarde evra. O nedomaćinskom poslovanju primer je davanje pomoći svim građanima i omladini. Tako je Evropska unija bila spremna da dnira oko milijardu evra u ove svrhu, ali se zbog političkih igara napreodnjaka država zadužila sa više od dve milijarde evra, i to ne sa malim kamatama. I do sada postojao je jedan maćehinski odnos prema domaćim privrednicima, gde su strane firme dobijale podsticajna sredstva od 30.000 pa čak i do 150.000 evra po radnom estu. U to je utrošeno oko 700-800 miliona evra, ali nema nikakvih analiza koliko je to pospešilo tehnološki i ekonomski razvoj zemlje. Znatan deo zarada radnika u tim firama, često nazvanim „motačima kablova“, ne prelazi 400 evra. A na primer, da je ovih najnovijih 200 miliona vera namenjih omladini, kao poklon za omladinu a klasičnu izbornu kupovinu, uloženo u poljoprivredu vrlo brzo bi se osetili sveukupna dobrobi. Naprednjaci su odmah po dolasku na vlast smanjili ranije subvencije sa 14.000 na četiri hiljade dinara, a nekoliko godina kasnio je angažman sa evropskim fondovima jer je naprečac premeštena agrarna agencija iz Šapca u Beograd. U okolnim zemljama a pogotovo u Evropskoj uniji, te subvencije iznoise po 300-400 evra po hektaru. Uzgred srspki agrar ima udeo od desetak odsto u BDP i znatno doprinopsi izvozu sa oko tri milijarde evra. Ovako, selo polako odumire, a gubi se i ekonomska i socijalna sigurnost zemlje gde poljoprivredno stanovništvo čini barem jednu trećinu. Taj izostanak vizije razvoja primetan je i kod najvećeg, elektroenergetskog sitsema, vrednog pet-šest milijardi evra. Umesto izvoza električne energije danak partijskom vođenju EPS plaćen je skoro milijardu evra. Takođe, najveći deo para iz budžeta odlazi za povlašćene partijske fiorme, jer se više od tri milijardi evra javnih nabavki daje bez pravog tendera. U oko 90 odsto slučajeva javi se samo jedan dobavljač. Tako, na primer, firme poznatih tajkuna Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića imale su veći profit od „Delta sistema“. Ovoj sumornoj slici treba dodati i da je država, ovakva kakva je, odviše skupa, a svi građani plaćaju tu cenu. Skoro polovina prihoda državnog budžeta dolazi od naplate PDV, a on je 20 odsto, dok tridesetak odsto dolazi od akciza. To znači svi proizvodi i usluge su mogli biti daleko jeftiniji, i za građane i za proizvođače. Posle svega na prste se mogu nabrojati dobre i uspešne srpske firme, jer ako se ugase: Mostogradnja, Hidrotethnika, PIM, IMT, Zmaj, FAP, Ivo Lola Ribar…a u Šapcu: Izgradnja, Sedmi juli, NaMa i mnoge , mnoge druge, onda ne treba očekivati boljitak. Pogotovo ne u ovoj narednoj tehnološkoj revoluciji, gde su virtuelne industrije, kao Epl vredan tri hiljade milijardi dolara, daleko prevazišle do sada neprikosnovenu automobilsku industriju.
Dragan Eraković
