SEĆANJA
Čitajući Istorije slikarstva, video sam crteže anonimnih autora, po stenama, spolja i unutar pećina. Neki su otkriveni kad je otpočelo iskopavanje primida, i zdanja po bespućima širom sveta. Kad je nastala pismenost, na glinenim pločicama urezivani su mitovi, legende, povesnice vladara i crteži. Kad su nastale štamparije u Kini i Japanu, poneko od slikara stavljao je inicijale ili ime i prezime. Pojavom Svetog pisma/Biblije, slikari su imali puno posla da ilustruju, samo u prvom primerku. Rukopisi su prepisivani, prepisivači nisu mogli da preslikavaju. Ko zna šta je sve nestalo u plamenu ratnika i sveštenstva, fanatika, u Aleksandrijskoj biblioteci, spaljenoj do temelja. Pa španski osvajači koji su spalili raskošne knjige civilizacije Maja, Inka, Acetka. I Savonarola je spaljivao knjige i slike, Botičeli, njegov pristalica, spalio je mnoge svoje slike. Pa spaljivanje knjiga Tomasa Mana, i slikara nepodobnih za Rajh, po gradovima u Nemačkoj! Pri bombardovanja Beograda, u plamenu je nestala Narodna biblioteka, s hiljadama knjiga. Pa prirodne nepogode – erupcija vulkana Vezuv, i nestanak Pompeje.
Danas fanatici u Siriji, Libanu, Libiji, ruše prastare spomenike i spaljuju prastare knjige, i kako ko dođe na vlast, širom sveta, i u nas, prave spiskove podobnih i nepodobnih autora, kad pišeš o prohujalim vremenima nemaš tragove. U Istorijama umetnosti je i o našim manastirima, s freskama anonimnih slikara. Slike iz pećina, piramida i drugih zdanja širom sveta, netaknute su zubom vremena. Nisu pronađeni zapisi o strukturi boja, niti današnji istraživači mogu da otkriju recept. Slikari iz doba humanizma i renesanse, imali su svoje recepte, ali loše. Leonardova ‘Tajna večera’ podleže vremena. Mikelanđelove freske u Sikstini retuširane su pre dvadesetak godina. Da nema slika po pećinama i iskonskim zdanjima, ne bismo znali o životu i običaju izumrlih naroda. Iako su slike iz Srednjeg veka s verskom tematikom, mnogo smo saznali o obući i odeći, alatkama, posudama za svakodnevnu u potrebu, i o hrani i piću. U vekovima nama bližim, bilo je putujućih slikara, a neki su imali ateljea, zvala se – zanatske radionice, poput Mikelanđela. Pikaso je imao stalni atelje. Gogen je išao na Tahiti. Van Gog tuda svuda. Za života nije prodao ni jednu sliku, danas vrede zlata. Ako se ne varam, Milić od Mačve je prvi na brdovitom Balkanu, inspirisan čardacima ni na nebu ni na zemlji, iz naših narodnih priča, došao na ideju zidanja kule u rodnom Belotiću, pa na Zlatiboru, i na Zvezdari. Radovan Mirazović – Kula Strahinja u Beloj Reci, Slobodan Jeremić Jeremija, kula Viđenija u Pećincima, uz čuveni Muzej hleba. Kulu ima i Slobodan Topalović, u Lipolistu. Ja sam prisustvovao zidanju Milićeve, Mirazove i Jereminije, na otvaranjima kazivao sam pesme o svakoj. I emotivno sam vezan za svaku, bilo je nezaboravnih okupljanja: slikari, pesnici, muzičari, glumci, ljubitelji umetnosti. Sećam se: pri zidanju Kula, svi rade. Sin sam stolara, izučio sam stolarski zanat, bih i ja da posegnem testeru, rende, čekić, eksere. Slikari ne daju. Kažu: Ti si pesnik, sedi u hladu i piši pesme. Kad smo prisustvovali svečanosti otvaranja Mirazove Strahinje kule u Beloj Reci, Miraz je za ovu priliku o svom trošku objavio buklet mojih pesama, hajde da ih kazujem. Mene uhvati neviđena trema, tu su dva moja profesora Igor Belohlavek i Vlastimir Erčić. Ni da zuknem. Kad profesor Erčić ustade i otpoče da kazuje moje stihove, čita ih a mnoge je znao napamet. Bila mi je to velika čast.
RADOVAN KULA
(Milić, Belotić)
U svemiru zelenih ruža Mačve
Bela planeta
Danju obasjava je smeh
Radovanovih suncokreta
Noću srebrna jela
Okićena rojem
Belotićskih pčela
Bojama i rečju naoružana
Četa maštovnjaka
Na konjima oblaka
Bez straha
Jezdi protiv sile
Utve zlatokrile
Da se zemljom i nebom umesto oluja
Razlegne hor nebeskih slavuja
Da večno nečujna zvona rose
Obzorjem venčavaju
Livade i senokose
Da njive kukuruza i polja
Pšeničnog klasa
Ostanu Žeravije zlatnih talasa
Da i seljaka od danas pa doveka
Priznaju za čoveka
Ivan Glišić
STRAHINJA KULA
(Miraz, Bela Reka)
Zvezda padalica Kosmosom luta
Obleće ga stotinu puta
Godine huje carstva se ruše
Al nigde za nju čestite duše
Jednog čudesnog gospodnjeg leta
Ka Zemlji hrli Halijeva kometa
Krenu kometa tamo da traži
Nekog ko mrzi spletke i laži
U Beloj Reci ispod Cera
Radovan majstor boje i pera
Po cele noći u Nebo bludi
Sit ovog sveta i zlobnih ljudi
Da mu je kula i ništa više
U njoj da crta, slika i piše
Čija će teška gvozdena vrata
Da otvara srce i reč od zlata
Nenadno svetlost padalice
Ozari mu ruke i lice
Iz Mlečnog puta pred njim se stvori
Kula nazvana Strahinja dvori
Ona je tu da mlada i stara
Kao pred kakvog svetog oltara
Podseti da i sve nas s visoka
Motre dva velika kosmička oka
Ivan Glišić
KULA VIĐENIJA
(Jeremija, Pećinci)
Unaokolo svuda puštene zveri
Jeremija gleda, treba mu dveri
Pitomi Pećinci, širina Srema
Za dveri mu boljeg mesta nema
Trinaest godina Viđeniju gradi
Ako zver i tebe očnjakom ište
Viđenija ti spas i utočište
Čeka te trpeza, nema joj para
Ko kralj Milutina sred Hilandara
Jeremija blagi nad tobom će bdeti
Ko nad Miloševom anđeo kad leti
Uz blagoslov što ti na rastanku dao
Eto i slike što je naslikao
Ona će ti poput amajlije svete
Čuvati dveri kad ti zveri prete
Ivan Glišić
