Ti naši đaci, svi… Možda ni nema ništa lepše.
Ulazim na čas i posmatram ih, po ko zna koji put.
Prvo one najbolje. Uvek prisutne i uvek spremne, koji ponekad brane i ono što žele i o njima misle drugi. Nepodnošljivu lakoću postojanja privremeno im oduzimaju te duge i vredne pripreme za velike uspehe, željene pobede i medalje. Snovi o odlasku u beli svet .
Tamo gde se vredno radi i dobro zaradi… .
Zatim i one druge, u istim klupama. U svom su filmu, barem oni tako misle. Slušalice za muziku, rupe na pantalonama, velike, iz zadnjih džepova vire skupi mobilni telefoni i cigarete. Kad smo ono pobegli sa časa… . Mnogi slavni i uspešni ljudi nisu se proslavili u školi. Gde ćemo večeras, ko ima dobar predlog?
Nakon što sam, na sveopšte zadovoljstvo, završio nepotrebno dugo predavanje, napominjem –
Nekad smo se hvalili kako na sebi nemamo ništa preterano skupo, ali je sve čisto. I nije pocepano, baka će zakrpiti… . Komentar naravno izostaje.
Zvono označava kraj časa. Uobičajeni dijalog sa početka – Izvinite što sam zakasnio na čas. Mogu li da uđem?… , koji se završio nekim još dosadnijim odgovorom, na hodniku neočekivano zamenjujem obraćanjem brbljivoj i dragoj učenici – Izvini što sam te tako ljutito udaljio sa časa.
– I ja se Vama izvinjavam što sam se ponašala tako da ste me morali udaljiti… .
Možemo li bolje?
Mnogo je toga nam nepotrebnog – podela, neprihvatanja i ponašanja za koja se kasnije jedni drugima izvinjavamo.
Na sledećem času sam , sasvim iznenada, učenicima pričao o Toskani i slici na kojoj Diogen, na izvoru, razbija nepotrebni krčag i pije vodu iz ruke. I predložio im da ga slede. Rekoše – ništa nam to sa Diogenom nije jasno. Posle mnogo godina sreo sam jednu od svojih najtajanstvenijih učenica. Na pitanje čime se bavi, rekla je – Još uvek razbijam one krčage…
