Dragi moji,
koliko je Srbija lepa i bogata rekama, šumama, planinama, jezerima, toliko je bogata i blatom, glibom, muljom, crnilom… o njemu pevaju u kultnom filmu „Biće skoro propast sveta“ našeg, slavom i nagradama ovenčanog Aleksandra Petrovića, pa kroz pesmu poručuju tamburaši: „ovim šorom, nikad blata nema, samo sada i kad kiša pada“… I tako, Srbi su za to veliko i svugde prisutno blato, izmislili opanke i čizme blatare, neke kaljače, pa njima gacaju po blatu kad im je volja i gde god mogu… Samo, eto doživesmo, danas je Srbija zemlja u kojoj blato ne koriste samo za reumu, ono lekovito, ili za grnčariju iz Zlakuse u kojoj se kuvaju najbolji srpski specijaliteti, za obično gacanje… Ne, danas smo otkrili da su Srbi počeli da sagorevaju blato i da od njega prave struju… Naizmeničnu, onu od 220 volti, hiljade megavata… I sve bi to bilo lepo da nije onog ali… što toj stvari posao kvari… pade sneg, prvi kasnojesenji, mokar, težak i opasan… Pucaju grane, lomi se drveće, obaraju bandere, ali, taj sneg čini i veće zlo: on sruši ceo elektro-energetski sistem Srbije… Uh, baš gadno, u pretpraznično vreme, u doba kratkodnevice i dugih noći, kada Srbi, kao po potrebi i zavisnosti, upravo gledaju Pink i Hepi, i razonode se, malo Zadrugama, malo Marićem, Jeremićkom, Sarapom, analitičarima svih fela… a počesto i obraćanjima sa najvišeg mesta… Bez struje nema takve zabave… A Srbi navučeni…
Izumeti to da se blato upotrebljava kao gorivo… pa to je jače od svih i bolje od svih mogućih izuma na svetu… jer mi blata baš imamo, i za izvoz, i to svih vrsta… crnog, belog, žutog, sivog, lepljivog i poroznog, gustog i tečnog… ma ima ih svih vrsta… i svuda su te blatne rezerve oko nas… Bilo mi je iskreno žao, kada sam pre neko veče gledao onu pravu ljudsku muku i patnju našeg predsednika, koji se umalo nije rasplakao nad našom sudbinom, koju nam je neko odredio… blato svuda, pa čak i u generatorima TENT-a, a struje nema, grejanje utihnulo, pahulje nemilosrdne, mraz steže… Izbori se bliže… “Grčiću, gde si, šta je sa strujom? Bajatoviću, šta ti kažeš, ima li gasa“?… Spasavaju nas, taj veseli Grčić, v.d. direktor nečega što zovu EPS, kome je davno istekao mandat, „ali neka ga, dobar je čovek“… a on se od prozivke i straha sav zgrčio, jer sebe vidi opet pored furune blatare, gde pakuje prasce i jaganjce, u svojoj pečenjari, pa ih skida i u pretop umače krišku hleba… A onda, Bajatović, ucrveneo kao bulka, a zabajatio kao direktor Srbijagasa, sveži nosilac doktorske titule, krenuo da objašnjava… “Joj, joj, teško meni“, pomislio je, siguran sam, naš predsednik…“ a šta tek da kažem narodu… kako da im objasnim da u našem blatu nema gasa, a nema ni struje, koja bi iz njega potekla… „Očekujem tvoju reakciju, Mićo, dragi moj Grčiću, spašavaj“…
I tako, bi šta bi. Struje još uvek imamo, a imali smo i Teslu, imamo ga i danas… mada, da je živ, sigurno bi se zastideo, da Termoelektrana u Obrenovcu (ima ih valjda dve), nosi njegovo ime i prezime… i da u njoj spaljuju blato da bi dobili energiju za trafo-stanice…
Nije samo našem predsedniku bilo teško te večeri, on barem zna zašto mu je teško i kako je baš tako kako je, ako iko zna… ali, tog dana i te noći, Srbija je shvatila, konačno… Svi smo u blatu… Do guše… Gde je izlaz i ima li ga… Kroz blato, kalj, mulj… može li se probiti svetlo, ono Teslino… našeg najvećeg genijalca izniklog na ličkom kamenu… I tako, evo danas, svetlo nam je tako daleko… A Tesla nije živ…
Sve Vas volim i pozdravljam.
