LIČNI STAV
Deda moj, po majci, Živorad Žika Popović, počeo je da čita „Politiku“ kao gimnazijalac pre početka Velikog rata, nekoliko godina posle osnivanja ovog, ispostaviće se, najstarijeg i najuglednijeg dnevnog lista na Balkanu. Nastavio je posle povratka iz zarobljeništva iz logora Nežider.
Odmah posle oslobođenja Srbije i nastanka nove države, Kraljevine SHS, i ponovnog pokretanja “Politike”, nastavio je da čita omiljeni list sve do pogibije u oktobru 1941. godine. A kao čovek od ugleda u vremenu u kome je radio kao profesor srpskog i francuskog jezika i književnosti, i istorije, u šabačkoj Gimnaziji kulturni poslenik, jedan od osnivača Vukovog sabora i mnogih knjižnica i čitaonica u mestima i selima Mačve i Podrinja, uticao je i da se i mnogi njegovi đaci i saradnici opredele za „Politiku“.
Danas u Šapcu po njegovom imenu nazvana je najduža ulica u ovom gradu, Mesna zajednica i park sa njegovom bistom. Žike Popovića bista još uvek se redovno održava i u dvorištu Biblioteke šabačke, iako je trebalo da bude uklonjena, baš kao što je brisano njegovo ime koje je Biblioteku krasilo prethodnih skoro pola veka, sve dok novo demokratsko rukovodstvo Opštine nije saznalo da je Žika Popović po drugi put, 1939. godine, biran u Izvršni odbor Glavnog odbora Demokratske partije Davidović- Grol. Tako je, eto, bista ostala, a za naziv biblioteke je bilo kasno. I Vladimirci imaju ulicu Žike Popovića i osnovnu školu sa njegovim imenom. Baš kao i jedna od osnovnih škola u Loznici.
Najstariji Žikin sin Dragan, ujak po kome sam dobio ime, bio je novinar „Politike“ i njegovo ime, kao neznano poginulog partizana, nalazi se u holu slavne medijske kuće, među imenima kolega stradalih u Drugom svetskom ratu.
Otac Stanoje Filipović, profesor književnosti, autor mnogih knjiga o stradalništvu srpskog naroda u Mačvi i Podrinju, pored ostalih i: „Dve hiljade za dan“, o streljanju seljaka u Dragincu i Cikotama u Jadru u oktobru 1941. godine, koju je 1952. godine izdala „Prosveta“, „Podrinje u krvi i plamenu“ (1961.), „Zločini okupatora u Podrinju“ (1963) i „Šabački logori“ – „Dnevnik“, Novi Sad 1967., čitavog života čitao je samo „Politiku“.
Prirodno da sam, uz oca, i sam počeo da čitam „Politiku“. Prvo u porodici sa bratom i roditeljima, posle u svojoj porodici. Tome će uskoro 60 godina. Tako sve do srede, 3. novembra), dok nisam pročitao tekst Dragane Josić Stamenković FILOZOFSKI FAKULTET TVRDI DA NEMA PROGONA PROFESORA KOVIĆA, koji vrvi od tendencioznih neistina i poluistina u cilju diskreditovanja jednog od najčasnijih, najčestitijih i najstudioznijih univerzitetskih profesora na Odeljenju za istoriju Folozofskog fakulteta u Beogradu. Iz želje da se dodvori – kako je to neko lepo napisao NATO PROFESORIMA ISTORIJE U BEOGRADU – autorka je prekršila osnovne norme novinarskog kodeksa. Da bi, koliko-toliko, sačuvala obraz, „Politika“ je objavila i napis Živojina Rakočevića KOVIĆEV KOSOVSKI SUD, ali nekako skrajnuto, tek da čitaoce uveri kako objektivno informiše.
Na kraju, rečenice i misli kojima sam započeo ovaj tekst sve sa naslovom, (ma koliko to bilo bolno za mene): više nikada neću čitati „Politiku“.
Dragan Filipović, novinar i književnik, Šabac
