Možemo li bolje?
Ne mogu a da ovde ne iznesem neke prosvetarske nedoumice, iskazane veoma sličnim pitanjima.
- Da li je opravdano i sasvim prirodno to što je u školama broj nedovoljnih ocena i učenika koji se upućuju da ponove razred sve manji – u nestajanju, a broj odličnih ocena i vukovaca sve veći?
- Da li smo zaista toliko bolji, ili je u pitanju nešto drugo, što se uobičajeno zove – pad kriterijuma? I kakve su posledice?
- Koliko se radovati utisku da svi izgleda za sve imamo dovoljno znanja, kao i da izjava : “Završio(la) je razred sa pet nula nula!” postaje toliko uobičajena?
( Setimo se da je pre pedesetak godina u gradu bio jedan vukovac, a danas nije ništa neobično ako ih u samo jednoj školi ima dvadeset ).
Čuveno je i pitanje:”Šta te košta da mu(joj) daš…?” Dva ili pet, svejedno.
Prvi nivo odgovora sigurno je da su naša deca, teoretski, ravnopravna.
Drugi, da tada više nismo sigurni u važnost diplome koju neko nekome prilaže, tražeći posao.
I taj treći, na koji ste možda pomislili dok ovo čitate, je verovatno tačan.
Heraklit je davno rekao da ovaj svet nisu stvorili ni bogovi ni ljudi, nego je on bio, jeste i biće večiti živi oganj, koji se sa merom pali i sa merom gasi.
Nismo li trenutno malko preterali i sa ukidanjem nedovoljnih ocena i pisanjem petica?
Ovo poslednje pitanje je dobronamerno i konstruktivno, i njegovom rešavanju moramo pristupiti i ozbiljno i odgovorno. A na prvom mestu – institucionalno!
Možemo li bolje?
Možemo li preciznije definisati posebno šta dovoljna i odlična ocena podrazumevaju i to odgovorno sprovoditi?
U tome bi nam mnogo pomogli testovi koje bi školama slalo Ministarstvo, sa ključem bodovanja i ocenjivanja.
Ocene bi trebale biti što pouzdaniji putokaz u životu mladih ljudi. Kako bi se, po završetku školovanja, bavili onim za šta imaju najviše dara, što najbolje znaju i u čemu mogu biti najuspešniji. A time i najzadovoljniji. Ukidanjem ocena – đacima se ukida i ta, njima toliko potrebna i dragocena informacija. Neopravdano.
