Saša Vukomanović je, trenutno, najstariji ribar na Savi iako ima samo 46 godina. Rođen je u ribarskoj porodici, u kući na samoj obali, bez vode, daleko od sela, pa mu je prirodno Sava bila jedino utočište. Od malih nogu je zavoleo reku jednostavno bio je opsednut njome pa se može reći da mu umesto krvi venama protiče Sava. Školu je napustio u petom razredu, i već sa dvanaest godina, uz oca i brata, počeo je da se bavi alaskim pozivom. Kaže, škola mu nije išla a i bila je daleko pa je mnogo vremena provodio putujući od kuće do škole i nazad. Dodatno otežavajuće je bilo kada mu se otac preselio u kuću koja se nalazila na adi. Odsečen od sela, od škole, od drugova ribarenje mu je postalo jedina zabava a i ocu je trebalo pomagati jer nije mogao sam. Kasnije to mu je postalo i osnovno zanimanje.
Riba “za poneti”!
Pozovite: 064/10-55-196
Danas je Sale, kako ga svi zovu, profesionalni ribar sa prijavljenom firmom. A registrovati firmu i dobiti dozvolu za ribarenje nije bilo ni malo lako. Za to se moralo ići na polaganje. Prvi put je otišao sa ocem i još jednim kolegom u Beograd da polagažu ispit. Međutim, tog prvog puta nisu imali sreće, nisu položili. Tek iz drugog puta je uspeo da položi stručni ispit i tako dobije diplomu profesionalnog alasa ili kako se to stručno kaže postao je privredni ribar.
Veliku podršku i pomoć pruža mu i supruga Sofija koja je nekih pet – šest godina išla sa njim na ribarenje i bila mu odličan pomoćnik. Jer bacati mreže i ribariti se ne može sam. U šali Saša priča kako su mu se kolege smejale jer je sa sobom vodio ženu ali to ni njemu ni Sofiji nije smetalo da rade zajedno jer su imali cilj. Da isškoluju i na put izvedu svoje troje dece. A to su i postigli. Sin Đorđe, kao najstariji već je završio školu i zaposlio se. Starija, od dve ćerke, Jelena je na završnoj godini za frizera dok je mlađa Marija upisala krojački zanat.
Mada, možda bi Sofija i dan danas bila „desna ruka“ suprugu da je sa Save nisu oterali gliseri. Kaže, mnogo se bojala kad pored njihovog malog ribarskog čamca projuri neki veliki čamac a onaj ko upravlja tim čamcem ne obraća pažnju na njih. Kako su godine odmicale tih brzih čamaca na reci je bivalo sve više a oni koji su upravljali njima postajali su sve bestijalniji i bezobzirniji. I, nije se moglo više. Strah je kod Sofije preovladao a Saša je morao da nađe novog partnera.
Međutim, Sofija nije ostala da sedi skrštenih ruku već je i dalje nastavila da pomaže suprugu. A to što ona radi je i povod da se napiše ova priča.
Naime, od skora, porodica Vukomanović nije samo alaska porodica koja upecanu ribu nosi i prodaje preprodavcima na pijaci ili tržnici. Počeli su, po narudžbini i da peku ribu. A kakav je Sofija stručnjak da ispeče ribu uverio sam se već prvi put kada sam, na preporuku jednog prijatelja, od njih naručio prženu ribu. Onu, takozvanu, belu. I eto danas smo se svi u kući „navukli“ na tu belu ribu pa prosto ne možemo da zamislimo da prođe i jedna nedelja a da je za ručak nemamo.
Saša kaže da mu je to mnogo olakšalo posao jer sada za skoro sve što upeca ima poznatog kupca. I ne mora da ide do Šapca već kupci dolaze kod njega kući. A nije ga teško naći. Njegova kuća se nalazi uz samu klenačku crkvu.
Pa, poštovani čitaoci, ako, recimo, ne znate šta ćete sutra za ručak ili su vam se najavili gosti pozovite Sala i naručite prženu belu ribu (mada ima i druge po želji). I ne plašite se da ima puno sitnih kostiju jer na način na koji Sofija tu ribu ispeče kostiju skoro i da nema.
Pa prijatno!
Ivan Kovačević
