Sedim u nepoznatom društvu. Razgovori o svemu i svačemu, stigli su i do prosvete.
Profesori se žale na plate. Ja sam harmonikaš. Nemam mnogo škole, ali na svadbi teglim onu harmoniku po tri dana i tri noći. Pod nekim šatorom. I u kasnu jesen, pa je bogami hladno. A profesori su u učionici, sa kredom u ruci… .
Drugi nastavlja:
Moj sin je studirao informatiku i završio u roku. Sada je Kanadi, lepo živi i ima odličnu platu. Ima i devojku, zajednički su uzeli stan na kredit, samo još da se oženi. Predavao mu u gimnaziji neki Siniša. Tu je zavoleo i naučio programiranje. Važno je da imaš dobrog profesora.
Za trenutak je nastupila tišina.
Konačno je došao trenutak da se i ja predstavim.
Ja sam taj Siniša. Onaj harmonikaš se malo zbunio.
Možemo li bolje?
U hotelu sa pet zvezdica lepše nam je i udobnije nego u onom sa tri. U taj sa pet se mora više ulagati, a zaposleni u njemu moraju više i kvalitetnije da rade. Ostvarujući više, oni su, očekivano i opravdano, više i nagrađeni. Naravno da je tačno propisano šta hotel sa pet zvezdica, onima koji u njega dolaze, mora da pruži. Inače tih pet zvezdica može i da ne dobije, a i da ih izgubi.
Verujem da želimo da sve naše škole budu sa pet zvezdica. To je obaveza onih koji brinu o svojim građanima i kvalitetu njihovog života širom Srbije.
Naravno da bi to trebalo da važi i za bolnice, sudove i sve druge naše institucije.
Da li smo, imajući u vidu šta svojim građanima pružaju provereno dobri školski sistemi drugih zemalja, izabrali stručni tim koji će i našu školu učiniti jednako kvalitetnom. I svoje prosvetne radnike adekvatno nagradili? Ni manje ni više. Tako bi smo izbegli beskrajne i nepotrebne polemike onih koji nisu pozvani da o tome govore, ni sude.
Uz sve uvažavanje njihove stručnosti i posvećenosti poslu kojim se bave.
Svako da radi svoj posao najodgovornije i najbolje što ume.
