SAOPŠTENJE
Ako se jednim VRISKOM, jednom porukom, može poslati odgovor na probleme sa kojima se svakodnevno susreću svi koji su na neki način označeni kao manje vredni, drugačiji, onda je to
Ne ranjavaj već ranjenog!
A ranjenih ima mnogo: dece sa posebnim potrebama, osoba koje imaju dijagnozu autizma, starih koje su njihovi najbliži smestili u dom, manjine, primaoci socijalne pomoći, ljudi koji se bore sa nekim oblikom zavisnosti….bilo ko, ko je drugačiji od sveopšte prihvaćenog i *normalnog u svetu u kome je to, danas, više nego ikad, zaista diskutabilan pojam.
Kada pričamo o dobrom životu vrednom življenja, složićemo se, da u suštinji, manje više, svi želimo isto: mesto koje zaista možemo nazvati domom, sigurnost koju pruža mreža bliskih ljudi koju su tu kad zatreba, uloge u društvu koje su cenjene i za koje dobijamo kompezaciju (u bilo kom obliku). Želimo da budemo voljeni, prihvaćeni, da imamo mogućnost da ispoljimo talente i interesovanja. Želimo ispunjen dan na kraju kog poželimo da traje još koji sat duže kako bi imali vremena za sve obaveze koje nam nameću sve te, neprocenjivo vredne, uloge koje imamo u životu.
Kada pričamo o dobrom životu nikome na pamet ne pada grupisanje na osnovu nedostataka, mana koje drugima padaju u oči, dijagnoza i sindroma, smeštaj u centrima posebno kreiranim da te, posebne, odvoji daleko od ostalog, normalnog sveta. Ne pada nam na pamet terapija muzikom, terapija crtanja, svetlosna terapija, terapija u bilo kom smislu. Jer, terapija je za bolesne, a ko želi da bude bolestan? Ne padaju nam na pamet četiri zida doma za stare, čitav život spakovan u jedan kofer, čekanje da dođe poseta, čekanje da se stigne na red za terapiju. Ne pada nam na pamet predug dan koji nema kraja, dan koji se svodi na čekanje i za koji znamo da će, sigurno, sasvim sigurno biti isti kao i svaki sledeći.
Svaki put kada nikne novi dnevni program, neki novi dom za stare, neka nova terapija koja bi trebalo da stimuliše čula korisnika usluge programa….svaki put se nanosi nova rana već ranjenom.
Zašto je to tako kada svi, samim rođenjem stičemo isto, neprikosnoveno pravo na dobar život, vredan življenja?
Dobra vest je da nije do nas. Nismo mi loši ljudi koje želimo da svesno nanosimo bol već ranjenom. Dobra vest, koja nam može smiriti savest, je i da je proces potiskivanja u drugi red svih onih koji ne prođu naš sud, uglavnom nesvestan. U prirodi čoveka je da stalno evaluira, procenjuje, traži mesto u glavi za sve i svakog sa kim dođe u kontakt. Taj proces je nesvestan, univerzalan za sve ljude i sve kulture. Svi smo programirani da u prvih par sekundi kontakta sa nekim donesemo sud i nesvesnu odluku da li je neko vredan naše pažnje, truda ili ne. Proces evaluacije se zasniva na vrednostima koje postoje u jednom društvu. Šta je to što se smatra poželjnim, vrednim, šta nam daje bolju sliku u očima posmatrača, čemu težimo? A dobro znamo da je danas u modi sve što je novo, brže, bolje, moćnije, lepše, mlađe. Samim tim, svako ko ne odgovara dugoj listi svega što je IN, postaje, u očima sudija( a to smo po samoj prirodi apsolutno svi) označen kao neko sa kojim se može i drugačije.
I to je nesvesno. U problemu smo kada se nesvesno ogoli, kada postane deo svesnog saznanja i kada izgovori postanu nedovoljna kompezacija za, sada svesno, ranjavanje najugroženijih. A izgovora ima mnogo: njima, tako drugačijim će tamo biti bolje, programi su kreativni, biće sa drugima koji su kao oni, školski sistem je sada inkluzivan, rad u grupama je efektniji, nemamo sredstava, domovi za stare su finansijski isplatljiviji, tako je bezbednije, ako ne tamo- a gde, ako ne plaćeni radnici – ko će onda o njima, tako drugačijjim da brine?
A odgovor je tako jednostavan. Napisan na početku. Svi želimo život vredan življanja. Da se svako JA računa.
I nije skuplje. I nije komplikovanije. Provereno.
RESORNI ODBOR ZA SOCIJALNA PITANJA
GRADSKI ODBOR ZZS ŠABAC
