Rijaliti Srbija
I neka smo i to dočekali, hvala Bogu da se neko setio i uradio ono što nam sreću kvari već vekovima, da našu ćirilicu, pismo našeg jezika i nacije, naše duše, koja je tako dugo i sa svih strana napadana, da je postala kao neka ugrožena vrsta, odbrani, hrabro, muški, i to ni manje ni više nego Zakonom donetim, nije mala šala, u jednostranačkoj nacional-socijalističkoj Skupštini od strane predstavnika naroda, najboljih, najpametnijih i najsrpskijih. I stvarno je ta naša ćirilica bila ugrožena, nismo pre donošenja pomenutog zakona tim našim iskonskim pismom smeli ni poruke na mobilnim telefonima da pišemo (o društvenim mrežama da i ne govorimo) a knjige praktično nisu ni postojale na ćirilici, sve neki hebrejski, svahili i latinica, zlo i naopako, ni imena i prezimena u ličnim dokumentima nismo smeli da napišemo kao što srpski Bog zapoveda, a šta reći o prevodima filmova i serija na nacionalnim televizijama i žutarama gde je i zdrav razum odavno ugrožen a kamoli sirota ćirilica. Zato je Zakon o odbrani ćirilice jedan istorijski papir a sam čin donošenja poduhvat vredan divljenja. Suprostaviti se tolikim neprijateljima ćirilice naoružanim do zuba, goloruki, ne žaleći da u toj borbi polože i svoj život na oltar srpstva i čekićstva, poslanici SNS-a i SPS-a, vlada republike Srbije i predsednik Vučić pre svih, su još jednom pokazali da Srbi mogu i ono što ne mogu a to je da budu, za početak, normalni. Jer, braćo i sestre, zar postoji iko u ovoj zemlji ko može da poveruje u takvu budalaštinu da je ćirilica u nekakvoj opasnosti. Od koga? Lično osnovano sumnjam na vanzemaljce! Naš narod kaže da „besposlen pop i jariće krštava“. Tako i ovi naši napredni vlastodršci nemaju pametnijeg posla nego da donose besmislene zakone. Što ne donesoše Zakon o odbrani naroda od pljačkaša i otimača, od kriminalaca domaćih i tajkuna inozemnih, od Rio Tinta i sličnih kompanija koje uz veliku pomoć naprednjačkog ološa i AV lično nameravaju da nas sve isele iz naše rođene zemlje zarad profita, dakle zakone o zaštiti građana i građanki ove države a neka ćirilice, ona je hvala na pitanju dobro i zdravo što i vama želimo. Zagovornici ove ludorije o ugroženosti ćirilice navode da je latinično pismo preovladalo u javnoj komunikaciji pa je zato potrebna zaštita ćirilice koja je, je li, srpsko pismo a zaštitom pisma štiti se i identitet nacije. Da, ali kada bi se zajebavali. Ćirilicom pišu i Rusi, Bugari, Makedonci tako da prefiks „srpsko pismo“ ne pije vodu. I koja je to budala smislila da latinica nije pismo srpskog naroda? U nekadašnjoj Jugoslaviji đaci su od prvog razreda učili (i naučili) oba pisma ravnopravno i to je svakom od njih bio plus u opštem obrazovanju, kao što smo govorili srpsko-hrvatskim (hrvatsko-srpskim) jezikom i nikom normalnom to nije smetalo. Ovi današnji jezički čistunci koji zagovaraju ćirilicu kao „božije slovo“ obični su primitivci, u njima je palanački duh našao pogodno tlo da se razvije poput korova, njihov patriotizam je jadan a namere nečasne i ogrezle u laži a sve zbog sitnog ćara. Jer, cela ova „ćirilična“ šarada odvija se na talasima „srpskog sveta“ kao i onaj blesavi praznik Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Pošto nemaju više šta da ponude ojađenom pučanstvu, nakon tolikih godina u kojima su ga varali, lagali, krali, oteli mu dušu i gurnuli ga na civilizacijsko dno, ta naprednjačka fukara je pronašla (iskopala) patriotske note da njima svira po živcima sirotinje raje e da ovi ne bi uvideli gde i kao žive i šta im domaći okupatori rade. A rade im o glavi. I da, baš će zastava da nahrani gladnu decu, himna da ih uspava praznog stomaka, a da im ćirilica napiše domaći zadatak ili ljubavnu pesmu (pre će to biti oproštajna poruka roditeljima pre odlaska „preko grane“). Dok se kriminalna naprednjačka družina bogati i bahati a „obični“ ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem, onaj bolesni čovek koji se lažno predstavlja kao predsednik Republike je sve te „patriotske“ akcije iskoristio, naravno, za svoju ličnu promociju u sklopu izborne kampanje koja ovde nikada ne prestaje. Kao, pre njega ničeg srpskog nije bilo u zemlji Srbiji pa je on morao svojim ličnim zalaganjem, žrtvom takoreći, sve ispočetka da stvori ili povrati od nepoznatih kradljivaca i otimača pokradena i oteta znamenja i artefakte sa srpskim predznakom. Kao da smo pre njega pisali nogama a sporazumevali se rukama. Kao da je On, glavom i bradom, i Ćirilo i Metodije i Vuk Stefanović Karadžić, tri u jedan kladionačarskim rečnikom, i kao da smo samo Njega čekali da postanemo deo civilizovanog sveta (a „srpski svet“ je, valjda, početak te avanture). I kao da je prosečni Srbin i pre Zakona o odbrani i zaštiti ćirilice bio nešto posebno pismen pa mu ovo dođe kao šlag na tortu. Naprotiv, u Srbiji je polovina stanovništva funkcionalno nepismena pa dilema dal’ ćirilica dal’ latinica nije baš u fokusu te populacije. Ali, zato objašnjava toliku podršku Aci Srbinu i naprednjacima. Nepismene, neobrazovane, tupe i otupele ljude je lako prevariti. Možeš ih lagati i obmanjivati beskonačno dugo. S vremena na vreme im doturiš tri ‘iljadarke za gospođu i gospodina, po ceo dan vrtiš Zadrugu na ružičastoj TV, redovno „obraćanje“ Predsednika se podrazumeva i rezultat na izborima je zagarantovano izuzetan. Oni pismeniji, naši vajni intelektualci, prodali su dušu đavolu za mnogo veće pare i privilegije pa zato mogu da mrsomude o ugroženosti ćirilice po vasceli dan i bave se sličnim nebulozama (pogledati bilo koju emisiju „Ćirilice“ na Hepi televiziji sa Milomirom Marićem i gostima). OK, ima i onih koji ne pristaju na ovakvo ispiranje mozga. Pa se bune, protestuju, na društvenim mrežama jebu i grebu protiv vlasti i Vlasnika države Srbije i svega u njoj, ali to je manjina gurnuta na margine virtuelnog sveta dok onaj realni, srpski i svaki drugi, svet polako ali sigurno nestaje pred našim očima. Može se to reći bilo kojim jezikom i napisati bilo kojim pismom (i ćirilicom) ali to ne menja suštinu stvari. Branimo ono što niko ne napada a ne reagujemo na invaziju zla usled koje ćemo ostati bez zemlje, vode, vazduha i bilo kakve šanse za normalnim životom koju smo kao ljudi, iako Srbi, zaslužili.
Piši kao što govoriš. Čitaj kako je napisano. I uvek (i zauvek) glasaj za AV-a i SNS, ako umeš ćirilicom a ako ne može i samo otisak palca jer za koga je i to je više nego dovoljno. Ću, ćeš, će, ćemo. ćete, će…
Piše: Dragan Karalazić
