U korist učenika
Predmetnom nastavniku, a time i svima koji žele da maksimalno iskoriste čas kome prisustvuju. U praksi je dominantan stav da nastavnik ne sme učenika da udalji sa časa. Učenik ima pravo da mu prisustvuje, pri čemu time suspenduje pravo i obavezu predmetnog nastavnika da čas održi najbolje što ume, kao i pravo svih učenika da ih niko na času ne ometa. U srednjoj školi nastavnik ipak može da takvog učenika udalji sa časa, nakon što ga je prethodno opomenuo i zapisao u dnevnik. I pod uslovom da ga uputi na razgovor sa školskim pedagogom. Najbolje odmah. Često to nije izvodljivo, jer škola koja radi u dve smene ima samo jednog pedagoga. Sve i da ode, eto njega posle obavljenog razgovora, da nastavi da smeta. Pa se, dalje, postavlja glavno pitanje – Šta ako učenik, koji je udaljen, izađe na ulicu i desi mu se nešto?
Zato se neizbacivanje učenika sa časa, iako ga ometa, proglašava odlukom u korist učenika. Paralelno, učenici i njihovi nastavnici taoci su onih kojima baš ništa ne znače ni ti učenici, ni nastavnici, pa ni škola u koju idu. Da im je stalo, sigurno se ne bi tako ponašali.
Tu nije kraj. Učenici prave i druge prekršaje, najčešće neopravdano izostaju, toliko da bi propisanim disciplinskim merama neki od njih mogli biti i isključeni iz škole. Ni to se ne dešava. Ističući rizičnost puta kojim može krenuti učenik nakon isključenja, donosi se odluka o neisključenju. Ne u potpunom skladu sa onim što piše u školskim dokumentima koji ovu materiju regulišu, ali – u korist učenika. Nisam siguran da je tu išta u korist učenika. Učenici koji taktiziraju, ma koliko ne mareći za školu i dolazak na časove, ipak završavaju razred, a ponekad neopravdano imaju uspeh jednak, ili čak bolji od onih koji redovno dolaze.
Može li bolje?
Voleo bih da se i o ovome izjasne nastavnici, učenici i njihovi roditelji, a ne da mnoge važne odluke nastaju daleko od onih na koje se odnose. Instituciju učenika čine svi učenici. U velikoj su manjini oni koji naglašeno ometaju časove i intenzivno krše i ostala predviđena pravila ponašanja. U ogromnoj većini su učenici koji to ne čine i tako se ne ponašaju. Ako su stavovi i interesi ove dve grupacije suprotstavljeni, šta znači donositi odluke u korist i u interesu učenika?
