Tiho, kako to samo vrhunski glumci znaju, u snu, napustio nas je Prvak Šabačkog pozorišta u penziji Mladen Ognjanović. Otišao je da na nekom boljem i lepšem mestu igra predstave sa „ozbiljnijim“ glumcima i za „ozbiljniju“ publiku.
„Na sceni se ne daje koliko misliš da je dovoljno. Perfekcija ne postoji, ali daješ sve od sebe, iako si umoran, iako je minus 15 stepeni, iako misliš kako ćeš sledećih pet kilometara preći do sledećeg isturenog odeljenja, a da ne zakasniš, našminkan, sa „stomakom“, perikom, opterećen mislima da li će zbog poledice auto skrenuti s puta… Ozbiljne su to stvari, ali nije mi teško – govorio je Mladen Ognjanović, priznajući da mu je mesto oduvek bilo na `daskama koje život znače`.“
Suočen sa teretom slave poznatih i uspešnih roditelja, uložio je mnogo veći napor da pokaže sopstveni kvalitet i vrednost. Tako je bilo sve dok nije dobio prvu glumačku nagradu, na jednim od susreta „Ljubiša Jovanović“, za vreme velike Jugoslavije. Podelio ju je sa Radom Šerbedžijom, on je dobio za ulogu „Oslobođenje Skoplja“, a Mladen nagradu „Ljubiša Jovanović“ za najboljeg mladog glumca. Do tada je bilo „ovo je Acin i Zagin sin“, a onda je usledio preokret.
U sećanju je ostala njegova uloga paža u predstavi „Fuente ovehuna“ španskog pisca Lope De Vega i u režiji oca Aleksandra Ognjanovića koju je tumačio kao petogodišnjak. Sa 11 godina, u predstavi „Mrak na vrhu stepenica“, zagrebačkog reditelja Jerkovića, zaigrao je glavnu ulogu sa majkom, prvakinjom Zagorkom Isaković…
U razgovorima često je isticao da ogromnu zahvalnost za neizmernu i bezrezervnu podršku duguje svojoj porodici, posebno supruzi Jovanki, jer su mu upravo ti harmonični odnosi bili vetar u leđa da i u trećem dobu stvara i živi punim plućima.
Ostaće upamćen kao veli glumac, o čemu svedoče i brojne uloge i nagrade, ali i kao „Deda Mraz“, zaljubljenik u automobile, veliki prijatelj i dobar čovek.
Kada smo se prošle srede, uveče, pre samo dva dana, poslednji put sreli dogovarali smo se da se uskoro ponovo vidimo jer imali smo mnogo toga o čemu smo hteli da pričamo. Nažalost, nismo ni slutili šta će se dogoditi.
Neka ti je večna Slava Mlađo!
Ivan Kovačević
