Rijaliti Srbija
Nama koji živimo u ovom vremenu, već u trećoj deceniji 21-og veka, a koji imamo dovoljno godina da svašta pamtimo (i kojima Alchajmer još nije zakucao na vrata) često se dešava da „ovo“ poredimo sa „onim“ što se događalo, a mi bili (sa)učesnici, 90-ih godina prošlog, 20-og veka, na tzv. ovim prostorima što je eufemizam za jedinu pravu i ozbiljnu državu Južnih Slovena u istoriji pod imenom – Jugoslavija. Mangupi iz svih nacionalnih (plemenskih) postrojbi su se svojski potrudili da dotičnu državu razbiju, kriminalno se obogate, narode rasele i osiromaše, i naprave neke kvazi demokratske državice koje su uglavnom smešne a neke su, bogami, kada se iz ove perspektive pogleda i prilično tužne. Evo na primer Srbija. Niko živi ne zna koje su joj granice, šta je po društvenom uređenju (u Ustavu piše Republika ali u realnosti je carevina jer ima cara Aleksandra Simeona Mirotočivog Vučića a koji ima i istoimeni spomenik), hoće u EU ali k’o fol, priznati ili ne priznati Kosovo kao nezavisnu državu je svakodnevna hamletovska dilema, liberalizam ili tradicionalizam, korupcija obavezna a ljudska prava i slobode pod razno, itd. Tih, za nas, nesrećnih 90-ih koje smo jedva preživeli normalan svet je napredovao poput rakete (srušen je i „berlinski zid“, u Poljskoj je na izborima pobedila „Solidarnost“, SSSR se raspao) i to ne samo u tehnološkom smislu već pre svega u civilizacijskom. Svanulo je novo, digitalno, doba čovečanstva. Za to vreme mi smo koračali unatraške: započeli ratove, činili zločine, bili i žrtve, ratove izgubili, a tek nekolicina najhrabrijih se bunila protiv Slobine diktature (i Šešeljeve i Gebelsove, pardon, Vučićeve), na gerilski način se medijski borila novinarska ekipa mala ali odabrana, a onda nas je snašlo i bombardovanje od strane naših Zapadnih „prijatelja“ i Kumanovski sporazum, čitaj : kapitulacija, sve gore od goreg ali nismo gubili nadu u mogućnost promene na bolje, jednog dana. I evo danas, dvadesetak godina kasnije, nema sankcija, granice su otvorene, i Istok i Zapad podržavaju politiku (?) našeg mudrog rukovodstva, Srbija više ne predstavlja opasnost po mir u regionu i šire, stižu strane investicije i vakcine u ogromnim količinama, prodavnice su pune svega i svačega, kad narodu zafali para tu su uvek spremne 3 hiljade za gospođu (gospodina), sve je naizgled onako kako smo se i nadali – lepše i bolje. Ali, ne lezi vraže, nismo se uopšte tako dobro udali. Ista banda koja je svojevremeno upropastila bivšu državu i vratila naše društvo u kameno doba opet jaše, ponovo su na vlasti i o svemu se pitaju i odlučuju, bez imalo griže savesti zbog svojih nepodopština iako svi znamo šta su radili „prošlog leta“. I zato često možemo čuti o „povratku u 90-e“. Ovog puta bez onog najvažnijeg začina koji život znači a to je – nada. Tokom proteklih turobnih 30-ak godina negde smo izgubili nadu, potrošili je ili jevtino prodali zarad golog preživljavanja. A oni koji su vedrili i oblačili 90-ih evo i sada vode glavnu reč. Šešeljev potrčko je postao Aca Srbin, Njegova Visost i Nepogrešivi koji se nikada nije barem izvinio za svoju „ružnu prošlost“, sam dr Vojislav (osuđeni ratni zločinac) iz duboke hladovine radikalski tercira naprednim pevačima i pevačicama poput Kebare i Pilje, onaj đilkoš iz Žitorađe Ivica opet je nešto u vrhu države, svi oni „julovski“ i kulovski Vulini sa sve tetkom iz Kanade i dijagnozom su ministri u vladi Ane greške prirode i društva Brnabić, presvučeni radikali i novokomponovani evropoejski naprednjaci haraju zemljom Srbijom poput skakavaca. Iza njih ostaje pustoš. Što je potpuno u skladu sa strategijom“spaljene zemlje“ koju je osmislio i sprovodi u delo AV. Kada su se 90-e prošlog veka završile, kako su se završile, i kada smo zagazili u novi, 21-i vek izgledalo je da smo i i mi Srbi, građani i građanke zemlje Srbije, krenuli u dobrom pravcu, tamo kuda idu i svi ostali, u prvom redu evropski, normalni narodi, da smo prihvatili vrednosti civilizovanog demokratskog sveta i da taj 5.oktobar 2000. nije bio incident već naša nova realnost i normalnost i da ćemo biti u stanju da stvorimo društvo u kome su demokratija, vladavina prava, sloboda medija, jednake šanse za sve, kazne za zločince a pravda za žrtve, istinska borba protiv korupcije i standard građana nešto što je moguće i neophodno ostvariti. Ali, to je samo nama moglo da se desi, protraćili smo vreme (kao jedini resurs kojeg skoro pa da nemamo), prokockali šansu da iskoračimo u novo doba ravnopravno sa ostalima i dozvolili smo da se zlikovci iz poslednje dekade 20-og veka vrate na velika vrata na političku i društvenu scenu i da nas evo već deceniju jebu u zdrav mozak. Tačno je, nisu ovo „nove“ 90-e. Oni koji su se onomad borili protiv nacionalsocijalističkog zla, kriminalaca i prevaranata, političkih šarlatana i lopova omatorili su u međuvremenu, mnogi su i napustili ovu lađu i pre nego što je počela nezaustavljivo da tone, i sada su negde tamo daleko a nove generacije na kojima svet ostaje (kukala i nama i njima majka) su potpuno nezainteresovane (čast izuzecima) za svet u kome žive, dok je novih i novijih aplikacija na mobilnom telefonu njima je dobro, razmišljaju kako da što bezbolnije zbrišu odavde („da maturiram/diplomiram pa da emigriram“, njihov je životni moto) a energije i volje da nešto bitno promene u svom životu i okruženju imaju tek u promilima. Nešto malo, u poslednje vreme, „zelene“ akcije, poneki slobodan strelac iz intelektualnih, naučnih i kulturnih krugova koji rekne koju pametnu, ona šačica „pravih“ opozicionih delatnika i novinara koji pošteno i časno rade svoj posao i to bi bilo sve što je još ostalo na strani Dobra. Ima ona reklama u kojoj se kaže da „nije svejedno“. Izgleda da u našem slučaju jeste. Radio ne radio , svira ti radio. Ako bacimo malo pogled u budućnost videćemo da nas je, u 90-im 21-og veka, preostalo tek za ispod jedne šljive (ako i nju Vesić ne poseče u svom naprednom ludilu i ne zabetonira) i da će na ovim prostorima živeti neki drugi ljudi nimalo nalik nama. Već su belosvetski hohštapleri pokupovali sve što vredi u ovoj zemlji, uključujući i vazduh i vodu, fali im samo odgovarajuće pučanstvo . Mi, današnji, ćemo im u tome svesrdno pomoći masovnim iseljavanjem, apatijom i nemešanjem u sopstveni (usput i jedini) život, odsustvom pobune, praveći se mrtvi dok i „ovo“ ne prođe… Drumovi (autoputevi) će poželeti Srba ali… Važno je da svi ti infrastrukturni spomenici jednom neiživljenom vladaru ostaju i da će njima juriti Arapi, Kinezi i svi drugi jer to i jeste pravljeno za njih (ali ne i za „našu decu“). Na početku i na kraju 20-og veka jedva smo izvukli žive glave ali u finalu 21-og vala nećemo majci. Sreća u nesreći za ceo svet je da povratak u budućnost postoji samo na filmu. I u zemlji Srbiji (da prevrne).
Dragan Karalazić
