IN MEMORIAM
Prof. dr Nadežda Nada Vinaver, univerzitetski profesor, zaslužni frankofonista Srbije i prevodilac, Mačvanka i šabačka gimnazijalka, praunuka, unuka i ćerka tri pravoslavna sveštenika, supruga pijaniste i muzikologa Konstantina Vinavera (1930-2000) i snaha književnika Stanislava Vinavera (1891-1955), upokojila se nakon kratke bolesti. Zauvek je otišla dobra duša, vredna žena, duhovita i uvek nasmejana, stvaralac neviđene energije i elana.
Rođena je 18. januara 1934. godine u mačvanskom selu Ravnju, u kući svoga pradede – prote Tome Lauševića, u braku Zorke Laušević i sveštenika Milovana Đonlića (protojereja stavrofora i mačvanskog arhijerejskog namesnika). U Zasavici je završila osnovnu školu, a potom pohađala Žensku realnu gimnaziju u Šapcu i u Višoj mešovitoj gimnaziji položila završni ispit (1951/1952). Bila je odlična učenica i – kako svedoče gimnazijski dokumenti – „inteligentna, vredna, vrlo mirna, pažljiva i lepo vaspitana“. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odsek za romanistiku, diplomirala je Francuski jezik i književnost, Engleski jezik i književnost i Latinski jezik (1957). Doktorsku disertaciju „Teorijski problemi prevođenja književnog dela“ odbranila je u Zagrebu, kod profesora Predraga Matvejevića.
Za predavača francuskog jezika na beogradskom Saobraćajnom fakultetu izabrana je 1968. godine, i potom prešla put do najvišeg univerzitetskog zvanja. Predavala je na Mašinskom i Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a u okviru svoje najuže specijalizacije nastavu je držala i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Školskom centru za prevodioce Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, gotovo do poslednjeg daha, bila je profesor Mašinstva i Građevinarstva.
Usavršavala se u Francuskoj, kao stipendista francuske vlade.
Povodom završetka projekta o kanadskoj dvojezičnosti gostujući profesor bila je u Kanadi, na tri kvebečka univerziteta (1998).
Sfera interesovanja dr Nade Vinaver bila je veoma široka: osim nastave, francuskog jezika i književnosti srednjeg veka, bavila se teorijom i kritikom prevoda, esejističkim radom i prevođenjem. Pokretač je intenzivnog rada na terminološkoj standardizaciji u našoj zemlji, kao oblasti najneposrednije povezanoj sa razumevanjem i prevođenjem tekstova različitih naučnih disciplina i svakodnevne prakse. Knjiga „Terminološki pregled“ (1986), koju je potpisala kao priređivač, druga je te vrste u svetu i značajan priručnik, sa hiljadama podataka prvi put objavljenim na srpskom jeziku. Bila je i jedan od pionira proučavanja teorijskog jezika zasnovanog kao opšteteorijski, epistemološki i praktični problem. U svojim ispitivanjima, polazila je od istorije posebnih nauka i njihovog razvitka u krilu evropske nauke i jezičkog diferenciranja, sve do savremenog proučavanja iskaza i tipologije diskursa.
Treće područje angažovanja prof. dr Nade Vinaver, počev od magisterijuma i doktorata, predstavlja rad posvećen teoriji i kritici prevoda. Knjigu „Književni prostor“ (1991) stvorila je u svetlosti ideje o književnom prostoru koji se ostvaruje – i potvrđuje – zahvaljujući prevođenju. Delo je široko koncipirano, kako po opsegu problema koje obuhvata i otvorenosti prema naukama i naučnim disciplinama od značaja za probleme prevođenja (savremena lingvistika sa mnoštvom grana i pravaca, filologija, istorija i teorija književnosti, istorija kulture, filozofija i estetika, epistemologija, istorija i teorija ptevođenja) tako i po izboru prevedenih dela koja služe za verifikaciju iznetih stavova. Kroz prizmu 20. veka predstavila je stvaralaštvo Fransoa Vijona, pesnika iz 15. veka, Rene Dekarta i celokupnog Molijera.
Pišući o teorijskim problemima prevođenja, uz knjugu koja istražuje stara dela u novim kulturama, dr Sava Babić zapisao je da dr Nadežda Vinaver „bravurozno spaja teoriju i praksu, podjednako pristupa istraživanju drame, stiha i filozofske rasprave, i to daje njenom radu novu težinu i obezbeđuje izuzetan rezultat“. I prof. dr Dragana Kandić ocenila je da „Književni prostor“ ima posebnu vrednost i da je – zahvaljujući velikoj erudiciji i širini autorkinog vidokruga – to jedno „od onih dela koja predstavljaju životno ostvarenje i koja se snažno ugrađuju u nacionalnu kulturu“.
Veoma je značajan i prevodilački rad profesorke Vinaver. Sa francuskog na srpski i sa srpskog na francuski prevela je veliki broj strana, knjige, studije, članke i radove srpskih autora u stranoj periodici. Objavila je i sedam univerzitetskih udžbenika za učenje jezika struke, osamdesetak studija i članaka, recenzije udžbenika, prikaze međunarodnih i jugoslovenskih naučnih skupova posvećenih lingvističkim temama, a njeni radovi predstavljeni su na četiri međunarodna kongresa.
Kao vrstan erudita, posvećen istraživač i poštovalac istine dr Nada Vinaver izuzetno se angažovala i na publikovanju knjige „Jasenovački logor“ (2015) dr Nikole Nikolića, istaknuog hrvatskog komuniste i logorskog zatočenika. Za to autentično i potresno svedočanstvo o mučilištu u NDH, prvi put objavljeno 1948. godine u izdanju Nakladnog zavoda Hrvatske, napisala je obiman i dokumetovan pogovor „Bogovi zla – Knjiga o Jasenovačkom logoru“. Zbog toga je u leto 2016. u listu „Politika“ bukvalno prošla kroz javni verbalni linč, uglavnom titoista. Istovremeno, telefonom, primala je pohvale i izraze zahvalnosti jer je progovorila o temi o kojoj se decenijama ćutalo.
I javni angažman dr Nade Vinaver bio je veoma širok. Tokom osamnaest godina bila je organizator šest jugoslovenskih i jednog međunarodnog savetovanja o jeziku struke i terminologiji, a uređivala je i zbornike sa tih skupova. Rukovodila je velikim jugoslovenskim projektom „Terminologija u oblasti saobraćaja – popis, definisanje, normiranje termina saobraćajne struke“ (1988-1991). Bila je predsednik Udruženja nastavnika stranih jezika nefiloloških fakulteta Srbije, predsednik saveta Školskog centra Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije i predsednik žirija za nagradu koje ono dodeljuje. Uređivala je Biblioteku „Prevodi Stanislava Vinavera“ i bila na čelu žirija Nagrade za prevođenje „Stanislav Vinaver“, koju od 2002. dodeljuje Grafički atelje „Dereta“.
Očuvanju i promociji dela Stanislava Vinavera bila je izuzetno posvećena. Među Srbe je vratila njegovu pesničku zbirku „Ratni drugovi“ (2005), jedinstveni epsko-poetski spomen na Đački bataljon, pesme pune divljenja, ljubavi i zahvalnosti prema izginulim saborcima u Velikom ratu. Značajan deo društvenog angažmana posvetila je i borbi za očuvanje tradicije evropske kulture u srpskoj kulturi, a naročito tradicije srpske kulture u najširim okvirima.
Rad prof. dr Nade Vinaver ovenčan je brojnim priznanjima. Plaketu „Profesor dr Vojislav K. Stojanović“, koju Udruženje univerzitetskih profesora i naučnika Srbije dodeljuje za posebne zasluge za naučni rad i razvoj Udruženja, dobila je 1996. godine. Za pripremu velike monografije „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ Stanislava Vinavera primila je Nagradu za Knjigu godine Grafičkog ateljea „Dereta“ (2005). Za „celokupan doprinos razvoju prevodilačke profesije, za dugogodišnji prevodilački rad sa francuskog jezika i naročiti doprinos razvoju teorije prevođenja“ dobila je Nagradu za životno delo UNSPS (2005). U proleće 2015. primila je priznanje „Zlatna frankoromanistika“, koje iz Fonda Margarete Arnautović Filološki fakultet dodeljuje „zaslužnim frankoromanistima Srbije koji su svojim značajnim ostvarenjima u književnim, jezičkim, prevodilačkim i drugim područjima dali izuzetan doprinos našem kulturnom razvoju“.
Prof. dr Nada Vinaver svoj zavičaj nikada nije zaboravljala. Poslednji put u Šapcu bila je prošlog juna, tokom „Vinaverovih dana“ i otkrivanja „Vinaverovog trga“. Tada je u prostoru „Glasa crkve“ održala predavanje o slavnom Šapčaninu, svome svekru Stanislavu. A Mačvu je toliko volela, da – po ličnoj želji – u mačvanskoj ravnici i počiva. Zauvek se vratila tamo odakle je u život krenula.
Umrla je u Beogradu, u noći između 30. juna i 1. jula 2021. godine, a sahranjena je 3. jula na groblju u Bogatiću. Zauvek se pridružila rano preminuloj sestri Ljiljani, majci i ocu. Osim svojih dela, prijatelja i poštovalaca, ostavila je brata Predraga – Dražu Đonlića, bratića Marka, unuka Mihaila-Mišu i ćerku – prof. dr Milicu Vinaver Ković. Neka joj je večni pomen, i večno hvala.
Živana Vojinović
