PREDIZBORI
Srbija, zemlja bez identiteta, dovedena do propasti u svakom smislu. Kako ljudskom, tako i ekonomsokom, obrazovnom, kulturološkom, socijalnom, nacionalnom kontekstu. Nemamo ništa od pobrojanih stavki, s tim da je redosled nabrajanja, kao i redosled prioriteta istih na svakome od nas.
Kao ljudi smo do te mere poraženi bahatošću i drskošću kojom smo okupirani svakodnevno, da sedimo nemi u svojim kućama u neverici da li je ono što nam se svakodnevno servira realnost ili satira dostojna samog Domanovića. Poniženi smo platom od koje ne može da se preživi mesec ( ako smo srećni da je uopšte imamo ). Poraženi smo svaki put kada otvorimi frižider i shvatimo metodom očiglednog primera kako „ zlatno doba“ funkcioniše. U skladu sa tim ne postoji razlog da se čudimo što vakcinacija košta 3000 dinara, a glas na izborima kesu makarona. Mi pristajemo jer smo poraženi, melanholični i poniženi. Zato ćutimo o Jovanjici, Krušiku, Jagodini, rušenju u Sava Mali. Uplašeni za golu egzistenciju ćutimo i trpimo i u tome smo odlični. Deviza iz Andrićeve proze koja oslikava stanje svesti spletkama odvedenog u tamnicu vezira Jusufa, a glasi: „ U ćutanju je sigurnost “ u Srbiji u 21. veku dobija svoje potpuno značenje.
Sada možemo da pogledamo i alternativu, da je pažljivo posmatramo i shvatimo da nam se i dalje ne vraća vera da bilo šta možemo da učinimo ili promenimo. Razlozi su jednostavni. Mi smo iscrpljeni, uplašeni i poniženi, nemamo motiv, a opozicija nam ne daje valjan razlog da se trgnemo iz te anesteziranosti koju je ovako brutalna vlast svesno proizvela. Koga bi motivisalo da glasa za nečijih 5%, 6%,ili 7%, koliko god, nedovoljno je. Treba nam ozbiljnijih ponuda od toga. Treba nam ponuda iza koje ćemo svi stati – ujedinjeni. Treba nam ponuda koja nam neće objašnjavati koliko je ovaj režim opak, to znamo i sami. Treba nam rešenje i opozicija koja pokazuje zrelost i ozbiljnost da se uhvati u koštac sa svim problemima, pa i sa tim da bira i bude birana. Tu je suština. Želja da se učestvuje u nečemu konstruktivnom i nečemu što pokazuje da se moj glas računa, da ne vredi 3000 dinara ili kesu makarona. Da vredi onoliko koliko ja , kao čovek, misaono i civilizovano biće zaista mogu da doprinesem.
I kada razmislim, to nije ni 5% nije ni 10%, to je pobeda.
Pojavilo se vrlo elegantno i jednostavno rešenje – PREDIZBORI. Ideja koja je za nas nova, ali u nekom drugim zemljama se pokazala kao efikasna, demokratska i pobednička. Pre svega mislim na poraz Orbana u Budimpešti , kao i Erdogana u Istanbulu, od kandidata koje su iznedrili upravo predizbori.
Taj recept je dobar i uspešan zato što svi mi, zainteresovani građani, biramo sami svog kandidata ( politiku ili listu ). A onaj koji je zadobio naše poverenje ponudom koju je predstavio i političkom zrelošću da izađe pred građane koji treba da ga podrže, postaje zajednički kandidat. Kada svi mi , zajedno, odaberemo nekoga tema više nije 5%, tema je pobeda. Zato što smo ujedinili opoziciju oko jedne ideje ili jednog kandidata. A to je preduslov za pobedu u razmišljanjima svakoga od nas.
Benefiti su mnogostruki. Više ne razgovaramo o Vučiću, nego o tome što nam se nudi kao relevantna alternativa. Razmišljamo o tome da ćemo se ujedinjeni boriti da naš kandidat pobedi i na redovnim izborima, jer na predizborima već jeste, a znamo da ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh.
To je ideja koja u potpunosti menja perspektivu. Stvar u kojoj mi odlučujemo i imamo kontrolu. Predizbori nam vraćaju u ruke odluku o tome kako ćemo živeti, a samim tim i veru da znamo šta je za nas dobro. Na taj način se iz dubokog sna svakodnevnog života podiže uspavani građanin. Mi postajemo centar političkih odluka, ne donosi ih više niko u naše ime. Decentralizuje se moć i vraća se demokratičnost nama kojima i pripada – građanima ove zemlje.
Za to se vredi boriti i sa tim se može pobediti.
Vera Marđokić Simić, zamenica predsednika GO ZZS Šabac
