LIČNI STAV: Hanibal Kovač
Videli ste i sami neki dan konferenciju za štampu, na kojoj su predsednik nam naš i ministar, ali njegov, gosn. Vulin, imali igrokaz o zaveri, mafijanju, prisluškivanju, začinjen sa slikama leševa, koje su šokirale naciju. Mislim, sklon sam, zbog ličnih afiniteta prema senzacionalizmu, da opravdam takav brutalan prikaz odrubljenih glava i unakaženih mrtvih tela u svrhu argumentacije o kakvim se to zlikovcima radi. Znam, to je potpuno protivzakonito, ali ja nisam ni predsednik ni ministar, nego samo obični konzument teatarsko-farsičnih sočinenija. Svi znaju da volim pozorište, jebi ga, u njemu sam odrastao. Što se svi ljutite, pa u pozorištu je sve dozvoljeno a predstave mogu biti ovakve ili onakve. Međutim, posle ove predstave predsednika i ministra, ostao sam zaprepašćen i šokiran, ne prikazanim već licemerjem, manipulacijom i jeftinom trgovinom emocija javnosti, kao i prenebregavanjem molbi roditelja i rođaka ubijenih, da se tako što ne prikazuje na medijima sa nacionalnom frekvencijom. Da, Vučić je demonstrirao po ko zna koji put, sopstvenu neprincipijelnost, jer je u jednom slučaju, u slučaju Babić, odbio da prikaže leš i trenutak pogibije bake na naplatnoj rampi, uz reči da to neće da uradi da se nacija ne bi uznemirila. Dobro, lepo rečeno, međutim, kako i zašto je taj svoj princip neuznemiravanja javnosti Vučić prekršio? Ne treba biti pametan pa sabrati 1+1, zato što Vučić uvek manipulatorski laže. Babića je zaštitio, a svi znamo ko je vozio auto kod naplatne rampe, tamo kod Doljevca i tu kamera ne može da laže, samo može deo snimka da se izbriše. Ajde što Vučić taj snimak nije prikazao naciji, već ga nije prosledio ni tužilaštvu, te na taj način, iz samo njemu znanih razloga, drži jedan ozbiljan deo vladajućih struktura u sopstvenom džepiću. Ne fer i neprincipijelno skroz, prema svima u ovoj našoj jebenoj državi. Šta hoću da kažem, ovim poslednjim gaženjem samog sebe, Vučić je zbog svega gore navedenog i prikazanog, doveo u ozbiljan upit, koliko je sve to istina, što priča oko tog Belivuka, prisluškivanja, atentata i svega ostalog. Doveo je nas misleće do toga, da mu apsolutno ništa ne verujemo. Samo se setite teatralnih nastupa u vezi slučaja Kosmajac, zataškavanja slučaja „helikopter“, a o Jovanjici i Krušiku da i ne pričamo. Sve je pretvorio u televiziju sa ružičastim bojama i život u Srbiji u jedan rijaliti program, koji smo prisiljeni, hteli ili ne, da ga živimo baš onako jadno. Da, jako je teško biti dosledan, pa čak i u ludilu!
P.S.
Rekoh ja vama, kupite kokice, zavalite se u udobne fotelje i gledajte rijaliti, unutar-partijski SNS obračun!
