Slavica Kovačević, Cerova, opština Krupanj
Polovina šestočlane porodice u zaseoku Kovačevići u Cerovi, opština Krupanj, zaposlena je, a izvan redovnog radnog vremena obavljaju poslove na porodičnom imanju. Slavica Kovačević ponosno kaže da su najbrojniji, a pored supruga, ćerke, sina i snahe, tu je i radost svih ukućana- unuka od 10 meseci. Baka se među prvima budi, naloži vatru i posle jutarnje kafe počinje njen radni dan.
-Obično prva ustajem, čak iako su svi kod kuće. Naložim vatru, pijem kafu i idem u štalu da namirim stoku, vraćam se, spremim ručak, pa na njivu. Do jedan- dva sata popodne sam u njivi, opet dođem kući da se pobrinem za stoku i ručam i ponovo se vraćam u njivu dok ne padne mrak. Žene ovde rade mnogo teške poslove, ne samo ja, nego sve komšinice i drugarice. Sečemo šarovinu, kupimo seno, nekad i kosimo ručnom kosom, cepamo drva u šumi. Muž plati čoveku koji će da seče drva za zimu i kad on to završi mi sve spakujemo i složimo. Kad suprug dođe s posla, preveze drva kući, opet mi moramo da sečemo što možemo. Dešava se da sin i muž uzmu slobodan dan da to završe, pa se vraćaju. Imam položen vozački ispit za auto, ali ne vozim traktor. Ovo je brdsko- planinski kraj, teško je i za muškarce, a kamoli za žene. Mi žene uglavnom odradimo posao koji možemo. Što mogu, uradim sama, što ne mogu, čekam njih- iskrena je Slavica.
Pre 27 godina došla je u Cerovu iz Brštice (Stolice). U maju te godine, seća se, stekla je zvanje tekstilni tehničar, a u avgustu se udala.
-Selo iz kog sam došla je veće, bliže gradu, asfaltirane ulice, prodavnice, autobuske stanice, autobusi prolaze često. Ovde je baš zabačeno, ali navikla sam se na manje mesto. Radila sam pripravnički staž šest meseci u „Krupanjki“, posle je prestala sa radom, kao i sva preduzeća u Krupnju i nije bilo više posle posla. Muž i ja smo nastavili da se bavimo poljoprivredom, kao i svekar i svekrva. Nas dvanaestoro je tada bilo u jednom gazdinstvu. Kad se dever oženio, mi smo se odvojili i napravili kuću, zgrade, sve što treba i sad živimo u posebnom domaćinstvu- priča ona.
U kući se jedino Slavica bavi isključivo imanjem. Sin je zaposlen kod privatnika u Krupnju, muž se bavi građevinom, ćerka radi pripravnički posle završenog fakulteta. Bavljenje stočarstvom i voćarstvom iziskuju mnogo posla.
-Imamo stoku (krave, svinje, kokoške), maline, kupine, šljive. Maline imamo podosta, one što ranije sazri i jesenju, polku. Otkupci dolaze kod nas i tako preprodajemo, najviše prihoda od toga ostvarimo. Sir i kajmak proizvodimo za lične potrebe, a višak mleka prodajemo. Zaseok Kovačević ima 15 domaćinstava, mi smo „najjači“ po broju kuća, a tu su i Đukići, Pešići, Blagojevići…. Malo je selo. Ljudi se pretežno bave poljoprivredom, ali ne može od poljoprivrede da se živi, svako ima iz kuće nekog ko je otišao da radi negde u gradu ili bar većem mestu- ističe Slavica.
Iz tog razloga ne veruje da će ćerka ostati tu da živi, kao i sin i snaha, kad unuka malo poraste.
-Teško je, mehanizacija ovde ne može da prođe, retko gde može traktor, teren je loš, nepristupačan. Zimi je još teže, čim prvi sneg padne, autobus ne ide i deca u školu moraju peške. Prekida se saobraćaj, čak i automobili teško izlaze. Malina i kupina zahtevaju ulaganja- đubrivo, prskanje. Ljudi većinom unapred zaduže za malinu, uzmu sve što može da se uzme unapred. Kad dođe rod, opet nema ništa, samo dugovi da se vrate. I ove godine je bilo tako. U jednoj vrsti smo brali 30 gajbi, a sad u celoj malini 15 gajbi. Jedino je zarade bilo od polke. Ko je nju imao, dobro je prošao- smatra Slavica.
Sa prijateljicama se viđa samo za praznike, radnim danima su prezauzete za druženje, iako su sve vreme jedna pored druge na njivama. Ne stižu, priznaje, jedna drugoj da pomognu od sopstvenih obaveza. Drugačije je kad padne sneg, tada sebi daju malo oduška.
-Kad je zima i padne sneg, idemo po komšiluku, jedno veče kod mene, jedno kod jetrve, pa kod komšinice i tako redom organizujemo druženja. Pletemo čarape, heklamo zepice. Sad imam unukicu, pa njoj pletem svašta- bundice, kapice, jaknice. Sin je čak imao ideju da pletem vunene čarape i da ih posle prodajemo na internetu, ali sam zaključila da se ne isplati kada se sabere uložen novac. Ipak, uživam u tome za svoju dušu, to mi je glavna zanimacija uveče, kada završim sve poslove po kući- kaže ona.
Od njene generacije, 48- godišnjakinja, ima 12 žena u selu, mlađih nema, jedino snajka, ali i ona planira odlazak u grad u potrazi za poslom.
-Jeste lepo živeti na selu, ali je teško. Mnogo je teže nego u gradu. Od ovolikog rada ne možemo ni jaje da prodamo nigde. Ni sir, ni kajmak, sve bacamo. Ako nekom hoćemo da ponudimo, ucenjuje nas. Ako je jaje 10 dinara, on daje osam, a i za 10 je malo, a kamoli osam. Celo leto smo bacali jaja, ne samo mi, nego svi, nema gde da se proda. Gde god tražiš, svako gleda u dinar, ne cene domaću proizvodnju. U prodavnici, naše jaje je bilo 12, a ovo sa farme 10 dinara, i opet narod kupuje za 10 dinara, neće naša. Većinom imamo naše proizvode, s te strane smo mirni, ne moramo ništa da kupujemo za jelo. Istina je da imamo pune ruke posla, ali zato imamo sve što nam je potrebno- podvlači Slavica.
Privilegija života na selu je svež vazduh, mir, daleko od gradske vreve i stresa kome su svakodnevno izloženi stanovnici grada, pogotovo u vreme kovida- 19. Tu je i Kovačevića pećina, a nadležni su obećali asfalt kroz selo zbog nje. Gorući problem je i što su putevi loši, sređuju se samo pred izbore, a te popravke, delom i zbog konfiguracije terena, nisu dugog veka.
Dragana Dimitrijević
Projekat „Bez žena nema opstanka sela“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
