SUMRAK SRBIJE
Bila je Srbija i ranije na kolenima, čak izbačena iz Ujedinjenih nacija devedesetih godina zbog ratova u kojima navodno nije učestvovala. Ali, potpisivanje ugovora predsednika Srbije Vučića u u Ovalnoj sobi Donalda Trampa ostaće zabeleženo po fijasku srpske diplomatije. Prvo, sedenje na običnoj stolici nasuprot raskošnom stolu američkog predsednika podseća na film „Veliki diktator“ Čarlija Čaplina. Kasnije mnogo je govorilo iznenađeno lice Aleksandra Vučića videvši kakav je dokument dobio. Analize će pokazati da je više od polovine od 16 tačaka bilo usmereno na Trampovi izbornu utakmicu, a Srbija je itekako neprijatno iznenadila dojučerašnje dobre prijatelje: Rusiju, Kinu, Tursku. Najpogubnije pristala je da prebaci ambasadu u Jerusalim, kao tek treća zemlja u svetu, a time prekršila rezoluciju UN, tako da više ne može da se poziva na rezoluciju 1244, i bila protiv zvanične politike Evropske unije.
No, shvatamo da ponekad predsednik države mora da se ponizi zbog svoje države i naroda, ali postoje granice blamaže, a predsednik Vučić se hvalio ključevima od Bele kuće i penkalom od Donalda Trampa. A to su ipak suveniri. Saznali smo i da je bliski prijatelj svetski moćnh ljudi čekao sat i po na prijem kod Vladmira Putina. Podsećanja radi Tita je lično Džon Kenedi dočekao na aerodormu mada po protokolu predsednik SAD isključivo dočekuje goste u Beloj kući, ili kasnije kad je na prijemu kod Ričarda Niksona nonšalantno pušio kubansku Havanu u domu američkih predsednika. Isti taj Ričard Nikson 1970. posetio je Beograd, izašao iz automobila kod „Londona“ i delio sladoled građanima. Neprikosnoveni vođa SSSR Leonid Brežnjev bio je Titov gost, a uz put je održao predavanje na Beogradskom univerzitetu, kao i francuski predsendik Žiskar d Esten. Uvaženi gost u Beloj kući bio je i premijer Srbije dr Zoran Đinđić, sedeći u istom nivou i u prijateljskom razgovoru sa Džordžom Bušom Mlađim. Diplomatija je u ovom slučaju potpuno zatajila, jer čitav ovaj događaj prošao je bez valjane pripreme. Po nekom ustaljenom običaju Vučić voli da ponižava svoje saradnike, a ovoga puta ministar spoljnih poslova Ivica Dačić grejao je klupu u Beogradu. Doduše i on se iskazao kao diplomata „bez karijere“, niti zna engleski, niti ume da se diplomatski ponaša. A podsećanja radi tu dužnost obavljao je i Koča Popović, intelektualac par ekselans. I posle svega ostaje veliko pitanje kako to Alkesandar Vučić potpisuje jedan dalekosežan dokument, sa brojnim nepoznanicama a pri tom sigurno i negativnim posledicama, kad po Ustavu spoljnu i unutrašnju politiku vodi Vlada Republike Srbije.
D.Eraković
