Sećanje na ZORANA MIŠČEVIĆA (1995-2010)
Od polovine devedesetih (preciznije 04.04.1995. godine) ugasila se najsjajnija zvezda u jugoslovenskom rok sazvežđu. U pedesetoj godini svog izuzetno burnog življenja umro je ZORAN MIŠČEVIĆ (rođen 17. septembra 1945.), vokalni solista i basista na početku karijere VIS-a SILUETE! Prvi rok šoumen u nas, krenuo je sa javnim nastupima startom šezdesetih, a SILUETE beleže prvi nastup 1961. godine u „Domu sindikata“ na koncertu Đorđa Marjanovića. Nema dileme da je uz B.M. Čuturu, Miščević jedini izvorni rokenrol singer. Miščevićeva duga, zlata boje, kosa je rezultirala masovnom histerijom devojaka tog vremena, vremena u kom se nije blakonaklono gledalo na takve, ali zlatni pramenovi njegove kose su i danas sinonim za rok zvezdu u vremenu pionirskom. Upustiti se u profesionalne rok vode tada (pre gotovo pola veka) su i mogle samo harizmatične ličnosti poput Miščevića. U Engleskoj tog vremena su ludovali za članovima sastava Bitls, Roling Stouns, Enimals, čupale su devojke kose, vriskale i plakale. U Jugoslaviji se to isto događalo, Ali na koncertima Zorana Miščevića i Silueta. Širom „lijepe Juge“ organizatori su bili na mukama, u smislu normalnog privođenja kraja njihovih koncerata.
Siluete nakon svirke u „Domu sindikata“ odlaze na Jadran, i tamo nastupaju po letovalištima. Po povratku u Beograd, Simjanović prelazi u Elipse, a Miščević, Plesničar, Gluščević i Mihailović formiraju sastav Lutalice (pobednici Gitarijade 1964. g. na Sajmištu).
Od 1964. godine Miščević je ponovo u Siluetama, u nama najpoznatijem sastavu: Ljuba Đorđević, Dejan Dunjić, Kraka Petrović i Boban Todorović.
Svirali su svuda po gradu, Dom kulture Vuk Karadžić, Taš kafe, Euridika, Dansing sala Doma omladine, Gradski podrum… Potom se grupa cepa na dva dela. Sovilj formira svoje Siluete, a na drugoj strani je ostao Miščević sa svojim. Doslovno su svojim nastupima šokirali ondašnju javnost, novine beleže da takvih nastupa nikada nije bilo na našim prostorima. Ustanovljavaju sasvim nove standarde kada su u pitanju scenski nastupi jednog rok sastava.
Potkraj šezdesetih u, tada najpopularnijoj emisiji „Veče uz radio“, voditelj Nikola Karaklajić dva puta pušta „Džamping Džek Fleš“, stvar Stounsa, rekavši da sami razlučimo da li smo prvo čuli Siluete pa Stounse ili obrnuto. Podatak koji nam dovoljno govori na kakvom su nivou bili tadašnji sastavi (od kojih je samo u Beogradu bilo više stotina) jer stvari su skidane besprekorno tako da se i repertoar Silueta zasnivao na skinutim stvarima. U pisanje sopstvenih stvari (izuzev prepeva), nisu se upuštali iz nekog razloga.
Godine 1977. na stvar nemackog sastava Night train pod nazivom ‘Hallo Bimmelbahn‘ Miscevic pise prepev koji naslovljava sa ‘Ponocni voz’ i pravi jugoslovenski hit. Naredne, dakle 1978. disko grupa Boney M stvar Hallo Bimmelbahn/Ponocni voz prekomponuje u Gotta Go Home koja postaje svetski mega hit.
Širom Juge Siluete obaraju sve rekorde vezane za posetu na koncertima. Kada su svi navlačili odela i bili podšišani na takozvanu „tarzanku“, Siluete su iskakale iz tog propisima uređenog izgleda, počev od šarenolike garderobe (u susret hipi pokretu), pa sve do dugih kosa. U šezdesetim se pevalo: „To već zna svako dete, najbolje su Siluete“, a u sedamdesetim: „Kada su bile Siluete, Dugmići su bili malo dete.“
Jedan ugledni beogradski novinar je bio kategoričan: „Potpisujem da ono što su na sceni radili Zoran Miščević i Siluete, Stounsi nikada neće!“ I bi mi drago kad sam to čuo. Moja malenkost je, usput, uvek podupirala jednu takvu tvrdnju jer, svi se slažu, Miščević nije imao od koga učiti i naučiti scenski rok nastup: početkom šezdesetih TV prijemnika nije bilo!
Istina je jedna, verovati u rokenrol i kapirati ga kao način življenja! Moto prihvaćen u šezdesetim, živi i dan-danas. Mnogima je danas teško i zamisliti da je Jugoslavija bila deo sveta jer svi svetski kulturni tokovi, bez obzira da li se radilo o rokenrolu, slikarstvu, avangardnoj umetnosti i književnosti bili su prisutni i bila je to jedna kulturna utakmica između republika u SFRJ, u prihvatanju i kreiranju pravih vrednosti, a danas, eh danas…
Zoran Miščević i Siluete su svoj poslednju koncert u Šapcu održali 1988. ili 1989. ne sećam se tačno, ispred Doma omladine: trebalo je to da bude uvod u mnogo sadržajniju saradnju.
A teoriju po kojoj metuzalem-sastave treba ostaviti prošlosti ne opstaje, nema uporišta, jer su je lansirali frustrirani likovi, oni koji roku ništa posebno nisu dali ili im je zasmetalo to što nikada neće na svoje koncerte privući (kao metuzalemi) hiljade i hiljade zaljubljenika (onoliko vrediš koliko znaš da stvaraš). Bez obzira na to što je na državnom nivou izostalo „Hal of fejm“ isntitucija, i srcima iskrenih, roku posvećenih imena poput MIščevića, Čuture i nekolicine, poodavno zauzimaju svoja mesta.
