Predstava „Ujka Vanja“ u nedelju na „Pozorišnom proleću“
Predstava „Ujka Vanja“ u režiji Egona Savina po drami Antona Pavlovića Čehova Jugoslovenskog dramskog pozorišta izvedena je u nedelju, 14. aprila, u Šabačkom pozorištu.
Porodica koja živi u Rusiji šezdesetih godina obeležena je istim osećajem promašenosti svakog pojedinačnog člana. Njegovi likovi pitaju se može li se to promašeno prenebreći, a proteklo nadoknaditi. Zanosimo se da vreme koje je nepovratno prošlo i donelo godine i umor može u jednom trenutku postati nestvarno, da se može početi iznova sa tačke na kojoj je sve pošlo pogrešnim putem. Ali očekivana budućnost ne dolazi, novog života, u stvari, nema.
Unutrašnji konflikt koji se projektuje na druge ljude
Možete poboljšati društvene uslove koliko hoćete, ali će uvek biti ljudi čije će nade ostati izneverene, ambicije neostvarene, ljudi koji će se očajnički zaljubljivati u žene koje ih ne vole, koji neće umeti da iskoriste priliku koja im se pruža. Neki će više voleti beskorisnu lepotu i sopstvenu žrtvu nego korist ili dobit, reči su reditelja. Takav je Ujka Vanja, Vojnicki, Ivan Petrovič, (Branislav Lečić), koji je čitav život ulagao u drugoga, profesora Serebrjakova, Aleksandara Vladimiroviča (Bogdan Diklić). Potajno pati i za njegovom suprugom Jelenom Andrejevnom (Marija Vicković), ženom koja osam izuzetne lepote nema drugih kvaliteta, ali ipak opčinjava i drži sve muškarce oko sebe, uključujući i doktora Astrova, Mihaila Lavoviča (Nenad Jezdić), tihu patnju Sofije Aleksandrovne (Sonja), njene pastorke.
-Dok Šekspir pravi jednu vrstu podele na pozitivne i negativne likove, Čehov ne pravi deobu te vrste, nego tretira celo biće. Dosta težak, ali izazovan posao za nas, da kompletan opus jedne ličnosti dohvatimo i pokušamo da prenesemo na scenu. Naša koncentracija je bila usmerena na to da to bude i zanimljivo i aktuelno u ljudskom smislu, zato što smo gađali ljudske odnose, zablude, dileme koje postoje i u ljubavi, starije i mlađe osobe, profesora i Jelene, ali isto tako i odnose koji su u vezi sa izolacijom života van grada, a to je priča o selu, imanju koje je takvo i Vanji koji je promašio sopstveni život zato što je ulagao u nekog drugog, a ne u sebe- objašnjava Lečić.
Profesor Serebrjakov je u nemilosti, jer se jedan period života bavio teorijom, pisao knjige, bio vrlo uvažen. Sad je u penziji i za njega više niko ne zna. Vanja, Sonja i Marina (Aleksandra Nikolić) su mnogo radile da bi njega izdržavale.
-Svaki lik ima pre svega konflikt unutar sebe samog, a to se onda reflektuje na uzajamne odnose na emotivnom, materijalnom i duhovnom planu. Profesor bi i danas bio isti. Ja sam odrednice koje mu je dao Čehov odigrao i gore- taj egocentrizam, sujeta, nemoć, to je u svakom vremenu isto. Čehov se izdigao iznad stvari i zato konotira sa svakim vremenom. Zašto citira Gogolja, jer su oni ljudi koji su mrtve duše. Doći će revizor da napravi reviziju njihovih bića, oni nisu sposobni da to odrade sami. Neće bukvalno revizor, ali neka duhovna sila svakako, jer njihova duhovnost je isušena- navodi Diklić.
To je ta uzaludnost ljudskih života, stavljanje pojedinačnog čoveka u jezgro, tako da svako ima svoj unutrašnji konflikt, koji se projektuje i ukršta sa drugima, primećuje Lečić.
Tananosti ljudske duše
-To nije klasičan dramaturški sukob, već ukrštanje unutrašnjih svetova, koji se negde dodiruju i izazivaju varničenje. To su ljudi koji imaju težnju, čežnju, želju da budu za nijansu ostvareniji, bolji, nezadovoljni su sobom. Možda jedino Marina i Telegin, Ilja Iljič (Dubravko Jovanović) osećaju sreću i zadovoljstvo u krajnje svedenim stvarima- smatra on.
Gojkovićeva (Sonja), kaže da je za sve likove karakterističan osećaj promašenosti i sukob unutar samog sebe, poput tuđe sile koja vuče da nešto radite i tera da ulazite u sukobe sa ujakom, ocem.
-Pouka Čehova je da je svrha čoveka da pomogne onom drugom, da da sve od sebe da služi nekom drugom, da bude tu za drugoga, to je užasno vredno, a retko. Bavi se tananostima ljudske duše, koja je tako duboka da ne možete da je spoznate do kraja. Sami sebe često iznenadimo silama koje nas vuku. U tu čamotinju, u bezizlaz u kojem se nalaze, dođu jedna žena i doktor i svi su negde poleteli. Ne možete zadržati nešto što vam očigledno ne pripada, ali ostaju čežnja i vera, što mislim da je jako važno- poručuje ona.
Jelena je metafora da lepota može da bude kazna, jer nije srećna zato što je lepa.
-Ona je kao neka mačka, gde god da je bacite ona će se snaći, uhvatiće se za nekoga, ali sigurno je da je svesna tog svog nezadovoljstva i nemoći da nešto promeni. Ona nije prototip Čehovljevske žrtve Sonje i Ujka Vanje. Naizgled je ona žena za koju rade drugi, ali njena nesreća sigurno nije ništa manja, nije ništa manje promašena- smatra Vickovićeva.
„Uvek će biti ljudi koji će biti nesrećni iz razloga koje nijedno društvo nije u stanju da otkloni zato što ti razlozi nisu politički, ni socijalni, nego egzistencijalni. Čehovljeva drama uronjena je u vreme koje donosi događaje koje ćemo videti i koji će nestati u vremenu koje nastavlja da teče. „Ujka Vanja” je priča o isticanju vremena, kako se godine naših života pretvaraju u mesece i dani u sate i minute, a zatim se ulivaju u beskrajnu reku vremena. Reku bez obala“, poruka je reditelja.
Dragana Dimitrijević
