Znam da su neke reči iz naslova ovog teksta neprimerene za ove praznične dane ali, bar za mene, oproštaj je, i u ovom svetom trenutku, izgubio svaku smisao. Više od trideset godina živim u uverenju da „blaga reč leči a gruba reč povređuje“, da su „rane od reči često grublje i od fizičkih rana“ i pokušavam da, kako naš patrijarh Irinej reče, “kad vidim da mi bližnji nanosi nepravdu, postupim po jevanđelskom načelu, razgovaram sa njim, čineći sve što je u mojoj moći da dobijem brata svoga”.
Ali uzalud. “Brat moj” blagu reč i jevanđelsko načelo tumači kao moju slabost. Na vrat mi stavlja sve veći jaram a jaram nije za čoveka.
Trideset godina „opraštam“ jednim te istim ljudima a oni sve grđi i bestijalniji. U Boga se zaklinju a Boga ne poštuju. Ništa im sveto nije. Sem vlasti, novca i funkcije…
Novinari sa „naše strane“
Odmah da kažeme da u ljude koji obuju braon cipele i obuku plavo odelo nemam baš poverenja. Naravno, poverenje se ne stiče načinom oblačenje već radom i odnosom prema ljudima. Mnogi su zaboravili one devedesete godine i zlo koje smo tih godina preživljavali. Na žalost to zlo je i dalje prisutno a čine ga isti oni ljudi kojima smo mi tako „jevanđelski“ oprostili.
Međutim, nisu samo političari odgovorni za stanje u kojem se nalazimo i za koje mnogi ne vide izlaz. Jedna od značajnih profesija koja se „debelo“ obrukala i koja se još uvek bruka, svakako, su novinari. Isti oni kojima smo, takođe, „oprostili“. Danas nam isti ti „novinari“, nekad pod okriljem JUL-a a danas SNS-a, drže predavanja i svrstavaju nas na: „s one strane“. A kako to izgleda malobrojni gledaoci koji su imali priliku da gledaju novogodišnji program na jednoj, do skora, beznačajnoj televiziji a od skora televiziji sa nacionalnom frekfencijom, i ne samo jednom. E upravo tu, jedan novinar održao nam je istinsko „predavanje“ o komplikovanoj godina u svetu, državi pa i našem gradu:
„Mislim da ne vlada medijski mrak. Možda se neko medijski mrači nećemo da pričamo o kolegama ništa ružno ali imamo podelu između novinara koji su za vlast republičku, koji su, kao, za lokalnu vlast i onda dođemo u situaciju ne da se gledamo nešto popreko nego da imamo drugačije vizure. Posmatrajući ove novinare sa „naše strane“ nema tu neke repupličke vlasti specijalno da ih podržavamo, prosto pratimo događaje koji su bitni za život građana, za državu, za sve to što se dešava i onda imate nešto iz neke druge priče da to ništa ne valja, da to ništa nije dobro, bez objašnjenja da to nije tako sa nekim poluparolama iz prošlosti, sa nekim komparacijama a onda s druge strane pogledate da oni koji optužuju za medijski mrak finansiraju se sa lokalnog budžeta, dobijaju neke novce, ovo – ono, a mi koji smo, kao, sa neke druge strane ne dobijamo niodkog nikakve pare i onda u čemu je tu trik. Zašto je tu mrak? Ko treba da upali svetlo? Ne vidim da su te zamerke opravdane, naprotiv, mislim da su sračunate, da se koriste tako da bi se poslala neka poruka republičkoj vlasti da bi se reklo ovaj naš grad, mi smo neki bastion, kao… i tako dalje… demokratija, svetlost. Međutim, kada se začeprka po površini, pa i ovim temama o kojima sam ja pisao, vidimo da smo mi malo daleko od bastiona demokratije. Možda sam sad i preterano kritičan u ovoj novogodišnjoj noći“.
E, upravo njemu ali i mnogim kolegama koji su stali uz istu tu priču mi smo svojevremeno oprostili!
Dali smo im šansu da budu bolji i čestitiji ljudi.
I to je bila velika greška zbog koje danas ispaštamo i zbog koje ćemo još dugo ispaštati.
Danas se, s pravom, pitam: Da su uloge bile obrnute da li bi i oni oprostili nama?
Procenite sami.
