Kada su početkom zime 2024. godine ulice srpskih gradova ispunile kolone studenata, građana, radnika i penzionera, niko nije mogao da predvidi da će jedna od najupečatljivijih scena tog pokreta biti… zastava. Ne bilo kakva zastava, već desetine, stotine njih: klasične trobojke, varijante sa grbom, gradske zastave, istorijske verzije, ali i modifikovane, „profanisane“ ili umetnički preoblikovane zastave.
Ubrzo, kako je vlast organizovala svoje kontra-skupove, scenografija se udvostručila: ogromne državne zastave preko celih fasada, „najveća zastava u istoriji Srbije“, zastave na kamionima, na dronovima, u televizijskim džinglovima. Sve to uz istu poruku: „mi smo pravi Srbi, mi smo pravi čuvari države“.
Ja bih, poetično, sve ovo nazvao: „rat zastavama“. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je reč o još jednoj epizodi srpske političke estetike, još jednom simboličkom nadmetanju. Ali ispod te vizuelne površine krije se dublji, globalni obrazac. Ono što gledamo u Srbiji deo je iste matrice koja već godinama oblikuje političke i kulturne borbe širom sveta: borbe za kontrolu nad simbolima i narativima.
Simbol kao bojno polje
Zastava je, na prvi pogled, jedan od najjednostavnijih simbola. Tri boje na komadu tkanine. Ali upravo u toj jednostavnosti leži njena snaga: lako je prepoznatljiva, duboko ukorenjena u kolektivno pamćenje, i emocionalno nabijena. Za mnoge, to nije samo tkanina već kondenzovani znak naroda, istorije i države.
Zbog toga je svaka borba za tumačenje stvarnosti istovremeno i borba za zastavu. Ako zastava stoji uz tvoj protest, to je poruka da je država ili, barem, narod na tvojoj strani. Ako protivnik prisvoji zastavu, on time poručuje da je on taj koji predstavlja „pravu“ naciju.
Ovo nije srpska specifičnost. U Sjedinjenim Državama, na primer, pitanje ko sme da „pravilno“ ističe zvezdano-prugastu zastavu postalo je simbol duboke političke polarizacije. U Španiji, tokom katalonskih protesta, nacionalna zastava i katalonska „estelada“ bile su suprotstavljene kao znaci suprotnih vizija države. U Hong Kongu, ulični protesti su podigli britansku kolonijalnu zastavu kao simbol otpora prema Pekingu, što je za kinesku vladu bilo krajnje provokativno.
Od protesta do kontra-narativa
U srpskom „ratu zastavama“, obe strane su vrlo brzo shvatile da igraju na emociju.
Studentski i građanski protest koristio je modifikovane simbole: transparentne zastave, trobojke sa „krvavom rukom“ kao optužbom vlasti za tragedije, zastave univerziteta i gradova. Ovde je poruka bila složena: mi nismo protiv države, ali smo protiv onoga što se pod njenim imenom danas radi. Ta vrsta vizuelne subverzije simbola je moćna jer razbija monopol vlasti nad njegovim značenjem.
Pro-režimski skupovi insistirali su na „čistoj“ državnoj zastavi, sa grbom, u maksimalnim dimenzijama. Veličina i spektakl (kao u slučaju „najveće zastave u istoriji“) služili su da stvore utisak masovnosti i jedinstva, ali i da potisnu sve druge verzije zastave iz javnog prostora. Poruka je bila jednostavna: država = vlast = mi.
Revizija istorije kroz simbole
Ovakva borba nije samo trenutni medijski spektakl; ona je deo šireg procesa koji u sociologiji i politikologiji zovemo simbolička revizija istorije. Taj proces podrazumeva da se simboli, koji su nekada imali stabilno značenje, iznova učitavaju, menjaju ili prisvajaju tako da odgovaraju trenutnim političkim potrebama.
U svetu to vidimo na bezbroj primera:
– Rušenje statua Konfederacijskih generala u SAD, kao čin preispitivanja rasističke prošlosti.
– Preimenovanje ulica u postkolonijalnim državama, kao vid odbacivanja kolonijalnog nasleđa.
– Masovna produkcija novih „tradicionalnih“ simbola u Rusiji posle 2014, kao deo državne ideologije.
U Srbiji, ovaj proces ima dublje istorijske slojeve. Nacionalna trobojka menjala je status i značenje kroz različite epohe. Od Kneževine i Kraljevine Srbije, preko socijalističke Jugoslavije (gde je postojala sa petokrakom), do današnje države sa grbom. Svako to preoblikovanje bilo je deo većeg političkog okvira.
Kada danas dve suprotstavljene kolone građana nose dve varijante zastave, one ne spore samo sadašnjost, već i prošlost koju ta zastava predstavlja.
Globalna matrica „identitetskih ratova“
„Rat zastavama“ u Srbiji možemo čitati kao lokalnu epizodu globalnog fenomena, odnosno onoga što bih nazvao identitetskim ratovima niskog intenziteta. U tom modelu, vlast i opozicija (ili bilo koje dve suprotstavljene grupe) bore se za monopol nad definicijom patriotizma.
Kako to funkcioniše:
- Simbol (zastava, himna, spomenik) postaje lakmus test. Ako ga ne nosiš, nisi „pravi“ član zajednice; ako ga nosiš „pogrešno“, izdajnik si.
- Svaka strana okreće simbol u svoju korist: vlast ga predstavlja kao isključivo svoj, a opozicija ga preoblikuje da bi pokazala da „pravo“ značenje nije ono koje vlast tvrdi.
- Mediji i društvene mreže ubrzavaju proces do apsurda: jedna fotografija zastave u „pogrešnim“ rukama postaje vest dana, dok stvarne političke teme ostaju u drugom planu.
U tom smislu, „rat zastavama“ je idealan za vlast: on skreće pažnju sa suštinskih pitanja, tj. korupcije, institucionalnog kolapsa, odgovornosti za tragedije i premešta javnu raspravu na apstraktno pitanje „ko je pravi patriota“.
Mehanizmi manipulacije
Pored klasične propagande, tu je i fenomen informacionog zagađenja. Tokom protesta, društvenim mrežama kružili su snimci i fotografije za koje se tvrdilo da prikazuju spaljivanje srpske zastave. Fact-check organizacije kasnije su pokazale da je u nekim slučajevima reč o ruskoj zastavi, u drugim o montaži.
Ovakve dezinformacije imaju dvostruki efekat:
– Diskredituju protivničku stranu kao „nepatriotsku“.
– Emocionalno mobilišu sopstvenu bazu, stvarajući osećaj opsadnog stanja.
To, naravno, nije nova tehnika, koristi se u političkim krizama širom sveta, ali u kontekstu Srbije, gde je odnos prema nacionalnim simbolima ionako visoko nabijen, ona ima izuzetnu moć.
Zašto je ovo važno
Neki će reći: „Pa dobro, to su samo zastave.“ Ali u simboličkoj politici, zastave su mnogo više od dekorativnog detalja. One su metaforička bojna polja na kojima se odlučuje ko kontroliše narativ o tome ko smo „mi“ kao zajednica.
Ako jedna strana uspe da ubedi javnost da je zastava njen ekskluzivni simbol, ta strana je već dobila značajan deo ideološke bitke. To je razlog zašto vlasti, ne samo u Srbiji, toliko ulažu u spektakularne vizuelne predstave nacionalnih simbola.
S druge strane, kada građanski pokreti uspeju da prisvoje ili preoblikuju simbol, oni šalju poruku da vlast ne poseduje monopol nad „narodom“ ili „državom“.
Opasnost od simboličke degradacije
Ipak, u dugom roku, „rat zastavama“ ima jedan opasan nusproizvod: degradaciju zajedničkog simboličkog jezika. Ako svaka strana ima „svoju“ zastavu, himnu ili interpretaciju istorije, onda zajednički simboli prestaju da budu mostovi i postaju zidovi.
Ovo je posebno rizično u državama sa već postojećim dubokim podeleama, jer simbolički raskol često prethodi institucionalnom i društvenom raspadu.
Lokalno i globalno
Zato je važno razumeti da srpski „rat zastavama“ nije incidentna, prolazna epizoda. On se uklapa u globalni trend u kome političke elite koriste simbole kao jeftin, ali efikasan alat za mobilizaciju podrške i odvlačenje pažnje.
U tom smislu, Srbija deli sudbinu mnogih drugih zemalja u kojima se istorija stalno prepakuje, simboli stalno preoblikuju, a javnost se stalno drži u stanju emocionalne mobilizacije.
Zaključak
„Rat zastavama“ nije pitanje estetike ili protokolarnog reda; to je pitanje vlasti nad značenjem. A vlast nad značenjem često je važnija i od same formalne vlasti. Ko uspe da ubedi većinu da je on jedini pravi čuvar zastave, taj je već postavio temelj za kontrolu političke budućnosti.
Ali tu leži i seme otpora: dokle god postoji sposobnost da se simboli preispituju, preoblikuju i vraćaju u javni prostor kao zajedničko dobro, postoji i mogućnost da zastava ponovo postane ono što bi trebalo da bude, znak zajedničke pripadnosti, a ne političkog vlasništva.
Jovica Radović
