Na 300 metara od zgrade opštine, a 300 kilometara od pameti
Da je u Holivudu, sigurno bi se već snimao nastavak Tarzana ili Indijana Džons.
Ljubovija ima svoje „mesto čuda“ – Stara škola na brdu. Ne, nije to muzej, nije spomenik kulture, nije park, nije turistička atrakcija… To je jednostavno: simbol. Simbol onoga kako nešto vredno može da se pusti da propadne, ako dovoljno dugo ne radite – ništa.
Smeštena bukvalno iznad centra varošice, na svega 300 metara od zgrade opštine, ali očigledno van dometa viđenja, sluha i interesovanja lokalne vlasti. Jer šta je jedna stara škola na uzvišici, u poređenju sa važnim infrastrukturnim poduhvatima kao što su privatni prilazi kućama lokalnih glasača?
Pre desetak godina, kao član školskog odbora, uradili smo nešto nezamislivo , uhvatili se papira i olovke i poslali dopis Ministarstvu prosvete. Zamolili smo ih da prenesu vlasništvo nad školom i placem na Opštinu Ljubovija. Ljudi iz Ministarstva, čuda da se dese, poslali su vrlo jednostavan odgovor: „Samo neka opština napiše jedan zahtev, i sve će biti preneto besplatno.“ Ali, avaj! Tražiti od naše opštine da napiše jedan zahtev je kao tražiti od grožđa da rodi na vrbi. Prosto – neće.
I tako, godinama stoji školska zgrada. napuštena, urušena, obrasla. Zidovi se ljušte, prozori razbijeni, okolina obrasla, umesto borova i jela koje smo nekad imali, samo panjevi. Ni voćke nisu preživele, a bilo ih je raznih. Da je bilo pameti, tu bi danas bio park. Da je bilo vizije, tu bi bio letnjikovac, ili kulturni centar, muzej. Da je bilo volje, imali bismo mali raj nad gradom. Ali bilo je – samo zaborava.
Dok za jedan papir molbe nema vremena, ima se vremena i mehanizacije da se ovih dana vredno nasipaju i glancaju putevi do privatnih kuća, gle čuda, tamo gde žive oni koji „znaju za koga da glasaju“. Slučajnost, naravno.
Ova škola, iako više nema đake, i dalje uči. Uči nas kako izgleda institucionalna nemoć, kako se zaborav sprovodi u delo, i kako se javna dobra polako, ali sigurno, pretvaraju u simbole nerada.
Zarija Zlaja Vasić
